Čudo u Šarganu (Šapcu)

Prvi čin pozorišne drame bili izbori za prigradsko-seosku MZ Majur, veličine neke manje opštine. Stigao „hatišerif“ odozgo da mora biti 15 : 0. Za „napredne“ odbornike. I bi tako, kako moralo biti. Scenografija kao u naslovnoj drami. Na sceni glasačke kutije i birači koji žure da što pre „zaokruže“. Ono što im je „šapnuto“. Iza kulisa, pravi vašar. Okupirali selo neki nepoznati. Mladi, jaki, ošišani. Ne govore mnogo. Samo prodorno gledaju, ponešto zapišu i diskretno „posavetuju“ birača. Biće kako mi hoćemo, šta god vi glasali. Zato ne morate glasati za nas, samo znajte da mi sve vidimo i znamo. Pamtimo i ponešto zapišemo. Tako da je i ovih „petnaest nula“ malo. Moglo je biti i više. U Šarganu se sve može, bre.

Drugi čin je seriozniji, privredni. Lokalnog biznismena, zvanično najboljeg u prvoj deceniji dvadeset prvog veka, pustili iz pravog u kućni pritvor. Posle šest i kusur meseci sa tamnovanja. Što je tamo bio i šta je skrivio, trebalo bi da (do)kažu oni koji su dali zakletvu boginji Justiciji. Da će tužiti i suditi samo po zakonu, pravdi i Kantovom kategoričkom imperativu. Dakle, krivična odgovornost „gazde“ će se dokazati ili neće, ali ko je odgovoran što je istovremeno „pritvoren“ i devastiran privredni sistem sa četiri i po hiljade zaposlenih. Koji je u poslednjoj „normalnoj“ 2012. godini ostvario 550 miliona evra prihoda, od čega 400 miliona izvoza, i bio daleko najveći srpski neto izvoznik. Da bi ga 2013. godine“naprečac“, bez najave i bez osnova (tako piše u lokalnim „šarganskim“ medijima, sa sve pratećom kopiranom dokumentacijom), blokirale dve banke, i započele rušenje sistema metodom domino efekta. Sad izvode „završne radove“. Stečajevi po sistemu blic kriga, prodaja pojedinih profitnih centara po depresiranim cenama, izdavanje najprofitabilnijih delova sistema za bagatelnu zakupninu. Uz sveopšte ćutanje i neinformisanost. Tri glavna profitna centra u sistemu, Fabrika akumulatora Sombor, Mlekara Šabac i rudnik zlata Lece, izdati su za ukupno manje od 30.000 evra na mesečnom nivou. Ni po deset za svakog. A te tri fabrike su 2012. imale prihod od 240, a izvoz 220 miliona evra. Sad ih je neko dobio za „dž“. Čiste i umivene. Sve obaveze ostale na firmi u stečaju.

Zakupac radi sa trećinom kapaciteta i trećinom radnika, i pravi „velike pare“. Sebi, a „velike gubitke“ koncernu i državi. Kako i ne bi, kad nema fiksnih troškova, i kad je kompletne fabrike dobio besplatno. Ako se akumulator u proseku prodaje za 40 evra, ispada da zakupac za kompletnu fabriku mesečno „izdvaja“ 250 akumulatora. A do „opšte invazije“ na sistem pravila je oko 100 hiljada komada mesečno. Ako sad pravi mesečno samo petinu (20 hiljada), lako je izračunati da za zakup kompletne opreme i tehnologije daje mizerni jedan procenat „desetkovane“ proizvodnje i prodaje. Što bi radili više kad su sve dobili džabe. Stvar je mnogo prosta. Ako je sistem propao, što se neko bogati na njemu (što ćute poverioci i zaposleni), ako nije, što se ne spašava. Resornom ministarstvu i vladi treba da bude bitan privredni sistem, nezavisno od „gazde“. U Šarganu kao da baš neko hoće da metodom blic kriga sruši ono što treba najviše čuvati. Veliki privredni sistem sa doskora respektabilnim ekonomskim parametrima i još većim potencijalima.

Besprizornog li primera. Mesečni zakup fabrike akumulatora je za 20 posto manji od mesečnog zakupa jednog novog kafića, tik ispod Hrama Svetog Save. Dvanaest prema deset (hiljada evra) za kafić. Ovo je čak „nesvarljivo“ i za našu „obrnutu ekonomiju“. Kroz koju su prodefilovala razna čuda i čudesa. Zato je Šargan jedino pravo odredište. Naravno, možda postoji i „druga strana“. Možda su ovo rentabilni i prosperitetni poslovi za državu Srbiju. Samo ne umemo da shvatimo i razumemo. Pa molimo resorno ministarstvo privrede da se oglasi i objasni. Ako je ovo naše tačno, gde su ti skriveni i „između redova“ smešteni državni interesi.

Autor je ekonomski analitičar