Čuvaj se šeika i kad ti darove donose

Dosadi i kad si „najbolji“ student i pravnik, kako tvrde botovi i dvorjani. Dosta je besedio o imigrantima i spoljnopolitičkim odnosima. Sa bližim i daljim susedima. Sve prepustio ministrima rada i unutrašnjih dela. Nisu resorno nadležni, ali su, brate, poslušni i „načitani“. Posebno imenjak. Zato se premijer potpuno posvetio ekonomiji. Umesto Vebera, citira Kejnza. Šta citira, samoproglasio se našim Kejnzom. Drži katedru. Recituje cifre i parametre kao iz rukava. Uveo monopol na ekonomiju. Kao i svaki profesor, ne voli da mu iko protivreči ili, ne daj Bože, kritikuje. Jedan je Kejnz. Svi mi ostali smo „neki tamo“. Tako je i mene kao vašeg kolumnistu „opleo“. I to u Parlamentu. Svetom mestu. Parafraziram: „tamo neki V…, koji je prezadužio opštinu K., drži nam predavanja o ekonomiji u tabloidu „Danas“. Pri čemu ova neistina o „prezaduživanju“ nije bitna. Nije proverio da ga „lokal“ laže. Bitno je kad „neki tamo“ zalutaju u tuđu teritoriju. Još u „tabloidu“ Danas. (Naravno da su „tabloid“ kad su toliko prisutni na izložbi u „Progresu“). Kad ćute i ne mešaju se u „svoj posao“ profesori ministri, šta hoće „neki tamo“ anonimni kolumnista. Šta mu vredi sedamnaestogodišnji „kolumnistički“ staž i hiljadu autorskih tekstova (hiljadu i po strana, bre) kad još nije ništa naučio.

Ako ne sme da kritikuje, ostaje da se vaš kolumnista čudi i pita. Na primer, prvog i drugog septembra televizije i dnevnici objavili čudnu vest. Koja se odmah plasirala u muzej paradoksa „obrnute ekonomije“. Šeik Kalifa bin Zajed al Nahjana u jednom selu kod Raške poklonio devet miliona evra za izgradnju fabrike, koja će, po rečima premijera, ličiti na „apoteku i bombonu“ i zaposliti 400 radnika. Svaka čast premijeru i pobratimu šeiku. Samo ne znam zašto mi odmah „sinu“ čuvena izreka „čuvaj se Danajaca i kad ti poklone donose“. Verovatno zbog „Beograda H2O“. I tamo je ovaj ili neki drugi šeik nešto „poklanjao“ pa na kraju ispalo da mi dajemo dosta više a dobijamo mnogo manje. Kod darodavca, naravno, obrnuto. Sad slede pitanja. Ako je šeik poklonio, kome je poklonio. Pobratimu, državi ili nekom trećem. Ako je fabrika njegova, on nije darodavac nego investitor. Očekujemo da nam premijer odgonetne ovu tajnu. By the way, istog dana je i predsednik otvorio fabriku nekakvih indonežanskih nudli(?) za 100 radnika. Uočljiva razlika. Četiri puta manje radnika, a nije ni „poklon“. Da se zna ko je ko.

Na kraju i jedno naravoučenije. Reče ga gradonačelnik Pirota kad ga u subotu trećeg septembra Leta Šesnaestog na državnoj televiziji upitaše o pirotskom „privrednom čudu“ (industrijska i slobodna zona popunjene, moraju da ih proširuju otkupom novog zemljišta, zaposleno 5 i po hiljada radnika). Umesto pohvala u stilu „mi smo, ja sam“ on sve reče suprotno od standarda naše „obrnute ekonomije“. Prošla su vremena kad su premijeri i gradonačelnici „jurili“ i dovodili investitore. Ta smo vremena „ustavom i zakonom“ promenili. Kapital i investicije same prolaze i dolaze kao „voda“. Čelnici države i lokalnih samouprava, umesto da dovode i „dobijaju poklone“ treba da stvore uslove da „voda“ (kapital) lakše pronađe put. Najpre komunalna infrastruktura. Auto-putevi, putevi, pruge, aerodromi. Zatim stimulativni i stabilni uslovi privređivanja. Investitori se najviše plaše nestabilnosti i iznenadnih promena. Da bi došli, moraju steći uverenje da se narednih najmanje pet godina neće menjati zatečeni makroekonomski uslovi, na osnovu kojih su pravljeni biznis planovi. Ne mogu se svake druge-treće godine menjati stope PDV-a, poreza na dobit, carina i akciza. Ili „iznebuha“ uvoditi prelevmani. Mogu i svake godine, ako se smanjuju. (Kao ono u Rumuniji, koja doživljava „privredni bum“ kao Pirot). Zatim slede sledljive i brze procedure (građevinske i upotrebne dozvole, registracije, uverenja, sertifikati i svi ostali „papiri“). Posle makroekonomskog, na red dolaze mikroekonomski uslovi. Slobodna zona, voda, struja, gas, opštinski „papiri“. Na kraju sve to treba prezentirati, promovisati i približiti potencijalnim investitorima. Ko uspe, njemu će doći. Mi očito nismo uspeli, kad umesto minimalno potrebnih 2,5 do 3 milijarde evra imamo upola manje. I biće tako sve dok premijer, predsednik i ministri budu sami dovodili i „dobijali na poklon fabrike“ od investitora, a makroekonomski i mikroekonomski uslovi ostanu isti. Ili što je još najgore, da se, umesto unapred definisanih i za sve dostupnih i jednakih uslova investiranja i subvencija, prave razlike u zavisnosti od toga „ko je doveo“ i „čiji je ko“. Svi u Pirot na izlet. Na čelu sa Kejnzom.