Da bude i para i radnih mesta

Možda je PPV (prvi potpredsednik vlade) zadržao investitore, i ostavio ih za proleće Leta Četrnaestog, jer je jedini znao da li će vanrednih izbora biti ili neće. Pa će, kako je „krenulo“ ove godine sve biti nadoknađeno. Prava investiciona eksplozija. Na čelu sa interkontinentalnom bombom – Beogradom na vodi. Sve da bi sa „investicionom“ pukla i izborna bomba. Što je legalno i legitimno. (Šta bi Kant rekao, nije tema za savremena vremena). Ustvari, jedino je bitno da investitori dolaze i radnici u nove fabrike ulaze. Makar i na reč. Neki će i stvarno doći i ući. Kao ovi naši „šeici“. Prvo u Jat, pa jedan „mali“ kredit, jedan „veliki“ i Beograd na vodi u slikama i brojkama. Obećavali su i više, ali je i ovo dosad dovoljno. Da sa PPV-om zapevamo: Pronađosmo i mi brata, Šeika od Emirata (daj bože).

Sada prelazimo na konstruktivne predloge. Kako smo i obećali. Da se „nađemo“ strankama u „ekonomskoj“ predizbornoj kampanji. UAE dadoše milijardu dolara ili 740 miliona evra. Tako reći „poklon“ – otplata 10 godina, godišnja kamatna stopa od dva odsto – kako kaže vlast. Novog zaduženja, koje dalje dramatizuje situaciju oko javnog duga (sa ovim će preći 21 milijardu evra, ili 70 posto BDP-a), uz dodatnu opasku da je to samo četvrtina od obećanih, i u plan budžeta unetih tri milijarde evra, kako kaže opozicija. Istine radi, nedobronameran je svako ko tvrdi da ovaj kredit nije dobar, i da nije sličan beskamatnom zajmu. Tako jeftinih kredita više nema. Možda jedino kod Svetske banke, ali oni prethodno „zavrću uši“. Šta činiti sa „ovim novcima“?

Evo skromnog predloga. Prvi i najveći deo od 440 miliona evra, ili oko 60 posto, treba da ide za prevremenu otplatu najskupljih kredita. Ako je razlika između dvaju kamata četiri odsto, to čini uštedu na godišnjem nivou od oko 18 miliona evra, pa puta 10 godina. Dobar biznis, nema šta. Onih preostalih „jeftinih“ 300 miliona evra, povećava nivo javnog duga, pa ga treba efikasno iskoristiti. Najveći deo od 200 miliona evra treba i mora da ide u putnu infrastrukturu. I to ne u koridore (tamo ima i mora da ima drugih para), već za rekonstrukciju oronulih i dotrajalih državnih puteva prvog i drugog reda, u koje spade i onih 5.000 kilometara, prenetih u nadležnost opština i gradova, pa zatim „zaboravljenih“. Da ove predizborne priče o „revnomernom regionalnom razvoju“, ne budu sasvim lažne i virtuelne. Jer su takve, sa ovakvim regionalnim putevima (čast izuzecima).

Preostalih 100 miliona treba idu u dve segmenta. Prva polovina u razne budžetske aproprijacije (prema procenama vlade), a druga polovina za stimulisanje novootvorenih radnih mesta po scenariju koji smo već objavljivali. Raspiše se konkurs za subvenciju po pet hiljada evra za svako novootvoreno radno mesto, za preko pet novozaposlenih, uz obavezno učešće opština i gradova. Beograd participira sa tri hiljade, ili 60 posto, prva grupa najrazvijenijih sa 40 posto, druga sa 30, treća sa 20, a za četvrtu grupu (najnerazvijenije), kompletna subvencija se finansira iz Republike. Daje se svima ko ispunjava javno objavljene uslove, dok ima para. Nije bitno ko je doveo investitora, već da je stvarno došao, i da se primaju radnici i službenici. Kako sada na nacionalnim televizijama „defiluju investitori“, prethodni fond bi se brzo istrošio. Daj bože, da tako bude i posle „šesnaestog“.

P.S. Boga često prizivamo, jer su takve (ne)prilike.

Autor je ekonomski analitičar