Da ne bude dockan

U protivnom, valjda bi se jednom približili onoj famoznoj 1989. (od kada je krenulo sve naopačke). I na taj način, i u ekonomskom smislu konačno ušli u 21. vek. Ovako smo još u 20. veku i drugom milenijumu. Sa slabim šansama da za narednih 12 godina (namerno govorim o 12 godina, jer je toliko prošlo od Petog oktobra i promena sistema, kad smo se zakleli da definitivno i bespovratno odbacujemo „obrnutu ekonomiju“), stignemo 1989. i uđemo u 21. vek. Sa dve decenije zakašnjenja, ali „bolje ikad, nego nikad“. Dakle, današnje i skorašnje manifestacije „obrnute ekonomije“, najbolje vidimo preko rezultata. Skoro nijedan sistemski i strateški ekonomski zahvat nije dokrajčen, negde čak ni počeo. Iako je, od obećanja i zakletvi, prošlo 12 i po godina. Partokratija (koja prosto znači da i ako znaš šta hoćeš, to ne možeš, jer kad se svi ili mnogi pitaju, onda se niko ne pita) nije dozvolila da se najpre usvoji jedinstvena strategija ekonomskog razvoja, i da se zatim, bez obzira na žrtve (pad popularnosti, smene, ostavke i pad vlade), postepeno realizuje. Nego se sve gledalo kroz prizmu svoje partije i svog mandata. Mali su postali „veliki“, jer iako su raspolagali sa malo poslanika i ministara, imali su veliki „ucenjivački kapacitet“. Ili će biti kako mi kažemo, ili „pada vlada“.

Da počnemo redom – privatizacija tzv. društvenog sektora delimično završena sa učinkom ispod svih očekivanja (mali privatizacini prihodi, više od četvrtine kupoprodajnih ugovora poništeno, mnogo firmi zatvoreno, korupcije i zloupotreba napretek); tzv. „veliki sistemi“ se restrukturiraju (čitaj – troše državne tj. zajedničke pare) godinama i nikako da dočekaju epilog (da se privatizuju i rade, ili likvidiraju); javna preduzeća i dalje ni na nebu, ni na zemlji (setite se naše priče od pre jedne i po decenije, o „jedinim preostalim dinosaurusima u Evropi, koji mnogo jedu a malo daju“ – skoro se ništa nije promenilo); penzioni sistem svake godine u sve većem deficitu (već se preko polovine finansira iz državnog budžeta); javna potrošnja se „reformiše“ već više godina, a spiskovi zaposlenih u državnoj i lokalnim administracijama sve duži; kako se više priča o decentralizaciji, tako se smanjuju prihodi opština i gradova (buduće smanjenje poreza na zarade će biti najnoviji „podstrek“decentralizaciji)… I tako dalje, i tako redom.

Što bi se reklo, krajnje vreme za novi nju dil (novi dogovor). Da se, po cenu velikih rezova i „talasanja“, jednom počne. Svake godine se o istim (strateškim i sistemskim) stvarima, priča isto. Minut do dvanaest. Ili, ili. Radikalni rezovi ili će pacijent teško preživeti.

Sada je dvanaest i kusur. (Minut do dvanaest je već aorist). Mada je u ovim „političkim vremenima“ vreme zaista krajnje relativno i relativizirano. Tako da je realno očekivati da ćemo ovu istu priču, pričati i iduće godine. Ako na političko-partokratskoj sceni ne dođe do famoznog „novog dogovora“. I početka, nužnih za društvo i državu, a bolnih za grupe i pojedince (čitaj – glasače), promena i reformi.

Može se nastaviti i ovako. Još neku godinu. Ipak, mora da je i državnim funkcionerima (na čelu sa „glavnim gazdom“) jasno da će faktor 3P (proizvodnja, plate i penzije) svima suditi i presuditi. Da u nekom budućem vremenu, novi Peti oktobar neće izazvati ni Kosovo niti bilo koja druga tema, nego samo i isključivo 3P.

Autor je ekonomski analitičar