Da rezimiramo (III)

Egzaktno izmereni i uporedivi (sa samim sobom u prethodnim godinama i sa zemljama „komšijama“) pokazatelji su sledeći: najveća stopa rasta BDP-a u odnosu na prethodne godine, ali još uvek usporen, nedovoljan i najmanji ekonomski rast u odnosu na zemlje okruženja; sličan je slučaj i sa platama i penzijama (u poslednjih sedam godina plate su realno veće za 3,2 posto, a penzije manje za 9,3 posto); javni dug je relativno manji (u odnosu na BDP), ali nominalno je i dalje na „koti“ 24 milijarde evra; budžetski deficit od 2 milijarde evra na godišnjem nivou je prešao u suficit; na žalost ne na bazi bržeg privrednog rasta nego na osnovu povećanih poreskih stopa i akciza; izvoz raste u milijardama evra, ali se pokrivenost uvoza izvozom smanjuje (što je i ekonomska neminovnost kod ovakvog kretanja deviznog kursa; broj zaposlenih raste, nezaposlenih pada, a prateće cifre su pomalo „čudne“; broj zaposlenih u 2018. godini se u odnosu na prethodnu povećao za 130, a broj nezaposlenih smanjio za 65 hiljada (60 hiljada „fali“); strane direktne investicije su dostigle 3 milijarde, a kolike se subvencije i izvučena dobit, nema baš pouzdanih podataka.

Završna dijagnoza glasi: Opšte zdravstveno stanje pacijenta se delimično popravilo, u odnosu na prethodne godine. Država (savezna administracija) se „ugojila“, privreda i građani i dalje „mršavi“. Ekonomskim rečnikom rečeno, uzeto od svih po malo, da bi državni budžet prešao u suficit.

Za dalje lečenje preporučujemo sledeće recepte:

1. Da država hitno počne da privredi i građanima vraća uzeto. Prvo, da se stopa poreza i doprinosa na plate odmah smanji za 10 odsto (sa sadašnjih 62, na 56 odsto) i da se neoporezivi deo zarada poveća na najmanje 20 hiljada. To bi sve koštalo manje od 100 milijardi dinara ili oko 2 odsto BDP-a. Akcize za gorivo smanjiti za najmanje 10 dinara po litru, a za poljoprivrednike najmanje 40 dinara.
2. U vezi sa tačkom 1. država treba da „cilja“ umereni deficit (u službi građana i privrede) do 2-3 posto. Ko se suficitom hvali, kao da ne zna da je to priznanje da je „uzeto“ više, nego što je trebalo i smelo.
3. Da se izjednače strani i domaći investitori (kakva je to strategija da naše „teramo“, a strancima dajemo subvencije). Ako se uopšte daju subvencije za novozaposlene radnike, primenjivati principe egalitarnosti i transparentnosti. U budžetu se odredi suma, i istovremeno raspiše konkurs u kome se sve unapred zna, i koji traje dok ima para. Nije bitno ko je investitor i ko je „doveo“ investitore, ili su sami došli. Do 10 radnika toliko i toliko po radniku, do 50 malo više, i sve tako do preko hiljadu zaposlenih. Sve ide po unapred obelodanjenim pravilima i po redosledu primljenih zahteva. Sve su investicije „jednake“. Stranih i naših. Predsednikovih, premijerkinih, ministarskih i anonimnih (koji sami dođu). Jedino najsiromašnije opštine i gradovi imaju pravo na određene privilegije i „preskakanje“ tabele.
4. Da Narodna banka, kroz politiku kursa, „navija“ za izvoznike, a ne uvoznike i trgovinske sitije, kao što to čini sada. Sama činjenica da „jak“ dinar, svoju „ničim izazvanu“ snagu, dominantno duguje većoj ponudi deviza stranih banaka i finansijskih organizacija za kupovinu državnih obveznica po višestruko većim kamatama nego u svojim državama, sve govori. Eksperti su se davno složili da je prema snazi privrede i dugoročnoj strategiji našeg ekonomskog razvoja, poželjan kurs evra od 150 dinara, a on ovih dana „sišao“ do 118. U prvom koraku, bilo bi poželjno da se vrati na već dostignuti nivo (124 dinara).
5. Da država najpre završi započete i maksimalno poveća druge strateške investicije (autoputeve, pruge i sl.), i da se privredi povrati pravo na poreski kredit kod utvrđivanja poreza na dobit. Činjenica da kod nas investicije u BDP-u učestvuju sa 18%, dok u Evropi koja je već skoro sve „izgradila“ iznosi prosečno 25 odsto, najveća je opomena.
6. Da se ne zaborave krediti. Banke i država imaju sličan odnos prema privredi. Što ovima prvim „kase“ sve punije, drugima sve praznije. Odavno je „minut do dvanaest“ za istorijski trojni dogovor: banke, država i NBS i privreda. Niža referentna stopa, niže kamate, izbegavanje „devizne klauzule“, više para u Fondu za razvoj za start-up kredite, dopunske garancije (menice) opština i gradova kao obezbeđenje za firme iz svojih sredina.
7. Da se za javna preduzeća konačno definiše i vremenski oroči strategija opstanka i razvoja. Najpre javni i unapred poznati kriterijumi za ocenu realnog stanja, selektiranje javnih preduzeća u različite grupe prema svojim bitnim svojstvima (broj zaposlenih, rentabilnost, nužna investiciona ulaganja, konkurencija itd.), i predlog modela budućeg statusa (restrukturiranje, prodaja, javno-privatno partnerstvo, dugoročni zakup, koncesija i sl.). Posle obavezne i obavezujuće javne rasprave, u kojoj javnost i struka treba da kažu šta imaju i znaju.
8. Da se već jednom donese zakon o poreklu imovine državnih i partijskih funkcionera. Političari na osnovu svojih plata ne mogu biti bogati. A na „naše oči“, toliko ih se brzopotezno obogatilo. Istovremeno, treba „pozdraviti“ bogate biznismene. Ako su zaposlili ljude i državi platili šta treba. U sistemu tržišnog kapitalizma biznismene pogrdno nazivamo „tajkunima“, a žmurimo pred bogatim političarima i njihovim „biznismenima“.