Dan posle "zemljotresa"

Amplituda zemljotresa se pomerila prema jugu. Prošao i Beogradski maraton. Oni po ulicama obustavili „vežbanje“. Stigao zasluženi odmor. Umesto unutrašnje, na red došla (dobro)susedska spoljna politika. Kao stvorena za prelazni period. Od premijera ka predsedniku.

Razmenjuju se teške reči, aperkati i krošei. Da li posle bespoštednih TV rundi, slede tajni prijateljski pregovori i dogovori, kao kod Miloševića i Tuđmana, samo se nagađa. Istovremeno su nas u predizbornim mesecima, na dnevnicima javnog servisa nasmejani novinari ohrabrivali zapanjujućim stopama. Plate će već do marta preći 400 evra, BDP (bruto domaći proizvod) raste brže od plana i Nemačke. Prosto nam je neprijatno, koliko nam dobro ide, rekoše zvaničnici.

Onda, posle izbora i završenog prvog kvartala, stigoše statistički podaci. Tresla se gora, rodio se jedan odsto – BDP u odnosu na prvi kvatral 2016. godine porastao jedan odsto, a realne zarade za 0,6 odsto. Ili za dva evra, po glavi zaposlenog. Šest evra za tri meseca. Nas neko zafrkava, kažu oni „protiv“. Šta hoćete, bolje šest više, nego šest manje, za sve su krivi bivši, odgovaraju oni „za“. Stiže i objašnjenje. Krivi su ugalj i struja. Palo za 20 odsto. Baš u periodu ekstremnih mrazeva. Treba više, a proizvodnja (struje i uglja) manja. Uvozi i ne gledaj na cenu, da se narod ne smrzne. Umesto da energetika bude motor, ona postala glavna kočnica BDP-a. Sve u stilu naše „obrnute ekonomije“. Elem, sad nam Svetska banka prognozira stopu rasta BDP-a od 2,9, a EBRD – 3,2 odsto. Mi smo planirali tri odsto, uz uveravanje premijera da će biti najmanje 3,5 odsto. Ali, sve to je malo. Jer da bismo dostigli onu famoznu platu od 400 evra, treba nam rast od najmanje pet odsto. I još četiri i po godine po pet odsto rasta, do plata od 500 evra.

Govoreći o rastu našeg BDP-a, ekonomska struka i naša kolumna su davno postavili dijagnozu. Poljoprivreda je „naše more“. Neiskorišćeno i zapušteno. Jedna Holandija, veličine Vojvodine, u primarnoj proizvodnji i preradi poljoprivrenih kultura, godišnje „pravi“ 70 milijardi, a mi jedva tri milijarde evra. I pola veka „uzdišemo“ o 10 milijardi (koliko komšije Hrvati inkasiraju od mora). Imamo zemlju, sirovine ne moramo da uvozimo, postoji tržište da se proda, samo trebaju ozbiljni planovi – i novac. Ako u svetu ima para, u čemu je onda problem? Posle poljoprivrede, prioritet su investicije u energetiku. Komparativne prednosti slične. Sirovine domaće. Svuda oko nas. U zemlji, na zemlji, i u vazduhu. Vetar, sunce, reke i rečice, šume, biomasa, ugalj, uljani škriljci. Što znači da pravi razvoj i stvarno visoke stope rasta BDP-a u dužem vremenskom periodu, možemo očekivati tek sa mnogo većim investicijama u poljoprivredu i energetiku. Čemu treba prilagoditi i budžetske izdatke za kapitalne projekte, agrarni budžet i subvencije za novootvorena radna mesta. Treba mnogo više subvencionisati projekte u kojima se koriste domaće sirovine i resursi, od onih koji liče na protočni bojler.

Treći prioritet za investiranje je saobraćajna infrastruktura – auto putevi, pruge, vodni putevi i luke, vazdušni koridori…pri čemu je važan model investiranja. Zavisno od naših potreba i stanja javnih finansija. Činjenica je da su nvesticije nužne, baš kao što je izvesno da para nemamo, a javni dug je oko 75 odsto BDP-a, dakle, veoma visok. U takvim okolnostima, na prvom mestu su tenderi za koncesije. Investitor kupuje koncesiju za neki kapitalni projekat (na primer auto put), sam sve investira, po prirodi stvari angažuje domaće putare i druge dobavljače jer su mu najeftiniji, i dobija pravo na upravljanje i plodouživanje 20 do 50 godina. Koliko smo „najbolje mesto za investiranje“ pokazuje i to da za koncesije najčešće nema zainteresovanih. Na drugom mestu su tenderi za finansijske kredite. Povećava se zaduženost, ali u svetu ima dosta para, kamate su nikad niže, sami ćemo preko tendera birati izvođače i uposliti „naše“. Tek na trećem mestu, ako nema zainteresovanih za prva dva modela, su direktni bilateralni dogovori o državnim zajmovima. Poput onih, već realizovanih, sa Kinom i Azerbejdžanom, i najavljenih, kineskih, 3,2 milijarde novih zajmova (pruga do Subotice, auto put Požega – Boljare, i možda još ponešto). Nema takmičenja(tendera) u rokovima i kamatama, Kinezi sami rade i kupuju svoje repromaterijale i opremu, domaćim podizvođačima šta ostane, posle visokih marži i provizija.

Zato premijeru-predsedniku i resornoj ministarki sugerišemo, da u Pekingu ne žure sa državnim zajmovima. Kinezima je ovde sve potaman, da li je i nama. Ako već hoćemo „Kinu u Srbiji“, u državne zajmove moramo ubaciti u paket aranžman – sa RTB Borom i Galenikom, na primer. Treba reći pravu istinu. Kinezi su do sada uložili (kupili) samo Železaru u Smederevu. Na svemu drugom su zaradili na poslu, a krediti sa kamatama moraju da se vrate. Tek kad stvarno ulože(kupe), treba razgovarati o zajmovima. Zašto prihvatiti lošiji model, ako uz njega ne ide još „nešto“.

Autor je ekonomski analitičar