Developer ili investitor

 Prelazimo na najnoviji biser. Beograd na vodi. Najbolji projekat u istoriji (kao što je pre nekoliko godina doktor Nenad Popović u Parlamentu nazivao „energetski sporazum sa Rusijom i prodaju NIS-a, pa su posle stigli mnogobrojni demanti“), ili „udes bez šansi“ kako ga nazivaju opozicija i deo stručne javnosti.

 Osnivački ulog 22 hiljade evra (ko li je do sada finansirao troškove, makete, bilborde i „žive“ ljude koji su radili), obaveza ulaganja 150 miliona i još 150 miliona kredita (koji vraća firma, te nema veze sa osnivačem), a projekat vredi 3,5 milijardi. Zar nije malo degutantno? Sto pedeset prema 3.500. Jedan prema 23. Može li se bezrezervno verovati bilo kome ko ulaže 4 a obećava 100 posto. Dok na drugoj strani država treba da uloži 700 do milijardu miliona evra. Ovi „verujući formališu – gradsko zemljište se ne daje u vlasništvo nego u zakup od 99 godina“. Malo morgen. 

 

Dakle, realna ulaganja su 150 prema minimalno 700, odnosno 20 prema 80 posto na nas. A vlasništvo 68 prema 32 posto za njih. S tim da ako ne urade za 30 godina, sve ostaje nama. To nisu morali ni pisati. Znamo i sami. Bolje reći vidimo. Večitih spomenika na sve strane. Od Prokopa do koridora. Ako se rokovi ne ispoštuju, „nikem ništa“. Većinski investitor nije prihvatio da da nikakve garancije. Tako da će se prihodi od prodaje viška zemljišta deliti u srazmeri vlasništva. Drugim rečima, ne moraju ništa ni da rade. Svojih 150 miliona će sigurno povratiti. Sve preko toga će zaraditi. Svi rizici i gubici ostaju Beogradu i Srbiji. (Naravno, niko ne počinje biznis sa idejom da ga ne realizuje, ali se kod „ortačkih“ ugovora uvek predviđaju „zaštitne klauzule“).

 Zaključno, tvrdi jedna strana, nikako ne valja, kad neko sa 150 miliona „svojih“ para dobije na poklon 100 hektara gradskog građevinskog zemljišta vrednog milijardu evra, na bazi obećanja da će projekat „sam od sebe“ odbaciti 3,5 milijardi evra, a da će se „obećano“ meriti posle 20 godina (biće pozitivna ocena i ako bude ostvareno pola obećanog). Onda bi bilo logičnije da Grad proda građevinsko zemljište (500 evra po kvadratu ili ukupno više od 800 miliona evra) i da za te pare isto uredi, pa da onda napravi firmu sa domaćim investitorima. Da profit ostane u Srbiji.

 Druga strana (čitaj: premijer, koji jedini ima ekskluzivitet za izjave i ocene) ima samo jedan kratak odgovor. Sve ove primedbe i kritike su „gluposti i besmislice“. Sledi već viđeno. Umesto ruševina, šuta i đubreta, biće „Dubai u Beogradu“. I tačka.

 Mi kao neutralna i nezavisna kolumna, koja se bori da vremenom ukine „samu sebe“ (obrnutu ekonomiju), moramo da rezonujemo „ni po babu ni po stričevima“. Na „prvu loptu“, radi se o dosta „problematičnom“ ugovoru. Više se radi o developeru nego o investitoru. To su oni koji prodaju i/ili ulažu ideju i projekat, ali ne i svoje pare. Projekat sam sebe finansira. Tako da se isti zasniva na „prijateljstvu i emocijama“ (sve će biti kako je obećano, majke mi), a ne na početnom kapitalu, garancijama i zaštitnim klauzulama. Biće dobro ako neko plati više hiljada evra kvadrat. U naš Dubai u rečima i slikama, unapred. I da u tako skupom prostoru sluša nesnosnu buku u komšiluku, jer će se 2 miliona kvadrata graditi najmanje 20 godina (svake godine po 100 hiljada).

 S druge strane, treba biti realan. Bolje i developer nego niko. Po onoj narodnoj, bolje iko nego niko. By the way, ima i mnogo bogatih avanturista. Koji kupuju čitave ulice u Londonu, ostrva, plaže i hotele, lance građevinskog zemljišta. Ma i da nikada tamo ne odu. Jednostavno može im se. Ako premijer i njegov prijatelj developer (investitor) imaju takve šeike i druge bogate Arape, Dubaija možda stvarno i bude. Što će se odmah videti. Po brzini i obimu gradnje. Samo je malo čudno što „premijerovi mediji“ već odavno nisu objavili spisak „budućih stanara“. Kad i mnogo manjim premijerovim „poduhvatima“ posvećuju naslovnice i velika slova.