Devetsto liči na petsto (2)

Kao u svemu, opet su se javile „dve Srbije“. Ona prva, koja gleda RTS i Pink i čita naslovne strane o „zlatnom dobu“ i nepočinstvima trija Đilas-Jeremić-Obradović, oduševljeno je podržala predsednika. Kao što su odavno bile plate od 500 a nisu bile (daj Bože da budu do kraja iduće godine), tako će biti i ove od 900. Stvarno ne postoji, ali se vidi i zato postoji. Ono što stvarno postoji, se ne vidi, i zato i ne postoji. Treba li da nabrajamo slučajeve…

Na strani predsednika i plata od 900 evra, pored nacionalnih televizija i novina, odmah su se svrstali premijerka i resorni ministar Mali. Za premijerku ništa novo. Odavno nema svoje mišljenje. Niti šta objašnjava. Samo se slaže. I grdi (zloglasni) trio. Iznenadio je ministar. Ako više nije doktor, jeste magistar ekonomije. Malo li je za digitron i prostu računicu. Umesto cifri, ministar se opredelio za predsednika. Samo je zaboravio, da ako ne bude (plata od 900 evra), kao što neće i ne može biti, on biti odgovoran.

Pored dežurnih „režimskih“ ekonomista, jedino je bilten MAT (Makroekonomske analize) rekao da su plate od 900 evra moguće. Kombinovanim delovanjem četiri faktora. Prvi, da se smanji udeo investicija u BDP-u. Manje investicija, više potrošnje. Ali i manji rast BDP-a. Pa biraj i kombinuj. Drugi, povećanjem uvoza i spoljnotrgovinskog deficita. Rast potrošnje, opasnost za rast BDP-a. Treći faktor je smanjenje opterećenja na neto zarade. Sada se na neto zaradu od 100 dinara, 61 dinar izdvaja za poreze i doprinose. Od ukupnih neto zarada, 62 odsto za neto plate, 38 odstro za poreze i doprinose. Bilo bi dobro, kad bi moglo.

Da je moglo, bilo bi odavno. Još je Dinkić obećavao drastično smanjenje (po obećanjima, kao da je rođak sa predsednikom). Šta će biti sa penzijama, kad se smanje doprinosi. Četvrti faktor je fiksni kurs dinara. Da do ciljne 2025. godine dinar ostane ovako jak. Ne može zbog PIO fonda. Da naše prosečne plate, teorijski mogu astronomski porasti, ilustrovali su na primeru Rumunije. (Onih istih, koji su pre 15 godina „argatovali“ kod nas). Rumuni su nešto slično izveli u periodu od 2013. do 2019. godine. Sa 357 na 642 evra, ili oko 80 odsto, dok je BDP povećan za 51 posto. To znači da su plate dva do tri odsto godišnje rasle brže od rasta BDP-a. Pri čemu nije pokvarena makro ravnoteža. Vlade radile svoj posao. Investicije pale sa 23 na 21 posto, izvoz bio i ostao na 41,5 posto BDP, a uvoz sa 42 porastao na 44,6 odsto. Porezi i doprinosi na zarade prepolovljeni. Primenjen princip „smanji poreske stope, povećaj osnovicu“.

Pa su MAT-ovci izračunali, kako bi mi mogli primeniti „rumunski model“. Nominalni rast BDP-a u narednih šest godina 7,1 posto. Plate da rastu dva posto brže. Inflacija po tri posto. Kurs približno isti. Porezi i doprinosi na zarade da se prepolove. Sa 38 na 20 odsto u odnosu na bruto zarade. Eto plata od 900 evra. Aferim. Još samo fali članstvo u EU. Kao Rumunija.

Ubrzo se javila „druga Srbija“. Među prvima je naša „obrnuta ekonomija“ rekla da su plate od 900, moguće kao i plate od 500 evra, 2017, 2018. i 2019. godine. Dakle, matematički nemoguće. Prošle godine će dostići maksimalno 470, ako 2020. godine budu 500, a 2025 godine 625 evra, puna kapa. Od ostalih mnogobrojnih „skeptika“ izdvajamo profesora Milojka Arsića, koji nedavno izjavi da nam treba 30 godina da stignemo Mađarsku, a da je obećana plata od 900 evra nerealna i malo predizborna. (Predsednik mu odmah odgovori. Profesor je „žuti“, pa u sve sumnja).

Profesor obrazloži da bi veliki rast plata, još povećao spoljnotrgovinski deficit (već je sada visok i iznosi šest odsto BDP-a). Rast plata iznad rasta BDP-a i produktivnosti, neminovno bi izazvao pad konkurentnosti naše privrede. Tri godine dinar jača u odnosu na evro (porastao za sedam odsto uz prosečan rast BDP-a od manje od dva odsto u poslednjih sedam godina), a dalje jačanje bi povećavalo spoljnotrgovinski deficit. Značajno manji porezi i doprinosi bi povećali budžetski deficit i doveli u pitanje isplatu penzija. Pri čemu je udeo plata u BDP-u Rumunije 2015. bio 19,4 a posle rasta od 80 odsto, u 2019. godini dostigao 28,3 posto. Kod nas je, sa prosečnim neto zaradama od 460 evra, konstantno 41,5 posto BDP-a. Drugim rečima, plate od 900 evra, zaboravite. Poželite 640 evra, koliko sada ima Rumunija. Pa da nas Bog vidi.

Od ostalih predstavnika „druge Srbije, još pominjemo ekonomistu Dragovana Milićevića. Koji je konkretnim ciframa, „ismejao“ predsednikove obećane plate. Naš rast BDP-a, bi uz sve ostale fiksne faktore morao biti 11,4 odsto godišnje. Međutim, ako bi broj zaposlenih 2025. godine bio maksimalno 2,35 miliona (to je maksimum imajući u vidu stalni odliv stanovništva), za plate od 900 evra bi trebala 41 milijarda evra, dok bi ukupan BDP morao biti 98 milijardi evra, što daje prosečan rast od 14 posto godišnje, što ne može nijedna zemlja u svetu. Jedino može kroz „inflatorni porez“. Na čijem kraju se ponovo uspostavlja sistem dvojnog kursa (devize, vize, ize…), kapital beži iz zemlje, dolazi do finansijske eutanazije. Već viđeno.