„Digitalizacija beba“ – između želja i mogućnosti

Priča o tome, kako zahvaljujući digitalizaciji „svakog dana u svakom pogledu, sve više napredujemo“! Premijerka slavodobitno izjavi da će „nove“ porodilje, još u bolnici moći da apliciraju za dečji dodatak, koji će sestre elektronski proslediti „gde treba“. Pa će za 45 dana (?!) stići pare. Nije tu kraj „blagodetima“. Mame i tate ne moraju ići u opštinu da daju podatke za izvod iz knjige rođenih. Sve će elektronski stići iz bolnice. Na kraju premijerka zaključi da se na ovaj način, omiljenom digitalizacijom, vlada efikasno bori za natalitet, a protiv bele kuge. Zna li premijerka o čemu se radi? Ako zna, što se ponaša i daje izjave u stilu: „selo gori, a baba se češlja“. Ko o čemu, premijerka o digitalizaciji. Kao da ne zna da je BDP u Srbiji, u prethodnih šest godina, rastao u proseku 0,9 odsto godišnje, a u okolnim državama tri puta brže. Da nam je prosečna plata prošle godine bila 395 evra sa sve, ničim izazvanim, rapidnom slabljenjem evra u odnosu na dinar (da nema Makednije, i tu bismo bili „fenjeraši“). Da je broj stanovnika na kraju 2008. godine iznosio 7.350.000, po popisu iz 2011. godine – 7.187.000, na kraju 2016. broj se spustio na 7.040.000, a na kraju prošle godine će nas biti najviše 7.000.000. Da je zvanična statistika zabeležila da je 2016. godine rođeno 64.700, a umrlo 100.800 stanovnika, što daje negativan „prirodni priraštaj“ od 36.100 stanovnika.I ove godine biće slično – više umrlih, nego rođenih. Kad im se doda tridesetak hiljada „iseljenika“, eto naše „crne statistike“. Demografski deficit od jedan odsto(70.000) na godišnjem nivou.

Mamama i tatama, novim i starim, treba nešto „konkretno“. U parama, besplatnim knjigama i sveskama, manjem PDV-u, besplatnim obdaništima za siromašne. A iznad svega, treba im radno mesto i plata. Makar i minimalac od 25.000. U nadi da će uskoro stići onaj „predsednikov“ prosek od 500 evra. Digitalizacija je samo „šlag na torti“ i ne vredi ako nema „torte“. Zato predlažemo vladi i premijerki: Uvedite „đački vaučer“ za kupovinu knjiga i pribora i po 100 evra za 70.000 prvaka (uzgred, 2000, prvaka je bilo 85.000) što je ukupno sedam miliona evra. Ako uštedite još para, dajte „đački vaučer“ i ostalim đacima. Treba li podsećati, da su ne tako davno svim prvacima i drugacima u prestonici, knjige i pribor nabavljali iz gradskog budžeta. Trećacima je sledio tablet. Sad navodno u gradskom budžetu ima više para, ali su važnije „jelke i fontane“ od knjiga i tableta. Gradite nova obdaništa i dnevne boravke za đake. Ne zaboravljajte ni seoske škole. Najbolji znak nestajanja sela su prazne i ruinirane škole. Dobro se zna da je država crkvi „oprostila“ plaćanje PDV-a i tako stekla moralno i materijalno pravo da u ime svih građana, od crkve traži „revanš“. Prođite „seljačkom“ Srbijom, i sve će vam biti jasno. Niču nove crkve i crkveni domovi, pored starih i ruiniranih škola. Što ne bi crkvene zajednice, zajedno sa lokalnim samoupravama, izgradile u crkvenom dvorištu, obdaništa i prostore za dnevni boravak predškolske i školske dece, koje bi besplatno koristila seoska i prigradska deca. Konačno, najvažnije mere smo ostavili za kraj. Sve nezaposlene majke sa dvoje dece zaposlite na šest meseci, uz platu od 30.000. Za one sa troje dece obezbediti radni staž od godinu dana i platu od 30.000 dinara.

Kao naravoučenije premijerki, i svima nama, podsetiću na tekst „Kako je Leona postala ponosna“, objavljen u Danasu 31. avgusta. O tome, kako su u Švedskoj primili jedanaestogodišnju devojčicu iz Hrvatske. Najbolje će naučiti švedski ako ide u odeljenje sa malim Šveđanima. Ne treba ništa da kupuje, ili da nosi prvog dana u školu. Besplatne „knjige, bilježnice, olovke, gumice, šiljila, ravnala, trokute, bojice…“ je čekaju u školi. Kao i Eplov tablet Ajpad. Kući neka priča maternji hrvatski, a u školi će jedna nastavnica švedskog jezika raditi dnevno dva časa samo sa Leonom. Da ne zaboravi maternji jezik, besplatnu dopunsku nastavu hrvatskog jezika će imati jednom nedeljno. Pošto je to na drugom kraju grada, taksi o trošku škole će je odvesti i dovesti. Hrana se u školu ne nosi. Doručak je u pola osam a ručak u dvanaest. Pritom Leona ima jednu obavezu – da pazi i menja bateriju za Ajpad. Sve drugo je besplatno. Na teret švedskih poreskih obveznika. Otac devojčice je bio zbunjen i zapanjen. Jedino što je mogao jeste da ovu lepu priču okači na Fejsbuk.

Dakle, oprezno sa „digitalizacijom beba“. Prvo da realnim merama „ohrabrimo“ mame i tate. Ne moramo, jer ne možemo kao Švedska, s obzirom na to da imamo 5.000, a oni 50.000 evra po glavi stanovnika, ali treba da radimo ono što možemo. Da država potpiše memorandum sa Srpskom pravoslavnom crkvom i predstavnicima drugih religija o zajedničkoj izgradnji jaslica i vrtića u crkvenim prostorima. Zatim da od iduće školske godine uvedemo „đačke vaučere“ za kupovinu knjiga i pribora. I najzad da država počne da „zapošljava na određeno vreme“ nezaposlene mame ili tate. Smešno i tužno je pominjati digitalizaciju kao sredstvo u „borbi za bebe“, kad su roditelji nezaposleni, a igračke, knjige, pribor i dečja obuća i odeća, najskuplji.

Autor je ekonomski analitičar