Vode na dve strane (nekadašnja čuvena pesma Lepe Lukić). Zapad ili Istok. Evropa ili Rusija i Kina. Kad bi slušali narod, lako bi se odlučili. Tamo kuda odlaze svake godine po više desetina građana Srbije.
Međutim, naša vlast očigledno neće ni jednim, ni drugim. Imamo mi „svoj“ put. Kako je to neko rekao: „Brisel gleda, Moskvi namiguje“.
Ne vredi. Pročitali nas svi. Već nas zovu „večiti kandidati“. Slovenija je postala članica Evropske unije još Leta Četvrtog, Bugarska i Rumunija Leta Sedmog. Pre trinaest godina. Posle Petog oktobra svi smo bili uvereni da ćemo i mi 2007. godine, biti primljeni u EU. Jedno vreme smo bili glavni kandidati. Pravi hit na evropskoj sceni. Posle smo „zalutali“.
Leta Trinaestog u EU je primljena i Hrvatska. Iste te godine je tadašnja šefica pregovaračkog tima za pregovore sa EU slavodobitno izrekla hit izjavu: „Osećam se kao da sam za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo“. Posle silovitog starta i brze vožnje, posle sedam godina stigli smo do izjave komesara za proširenje, koji je govoreći o novoj metodologiji pristupanja EU, rekao da se mogu prekinuti pregovori o poglavljima koja su već pokrenuta, a mogu se i pregovori potpuno prekinuti „ako zemlja načini veliki korak nazad“.
Gde smo mi, napred ili nazad, pokazuje izveštaj o dosadašnjim pregovorima. Od 35 poglavlja, samo je 17 otvoreno, a 2 (slovima:dva) zatvorena. Istog dana (2016. i 2017. godine) kad su i otvorena. Poglavlje 25 – Nauka i istraživanje i 26 – Obrazovanje i kultura.
Glavna poglavlja još nisu ni otvorena (slobodno kretanje robe, radnika i kapitala; politika konkurencije; finansijske usluge; poljoprivreda; porezi; socijalna politika i zapošljavanje; životna sredina; zaštita potrošača …). Niti će skoro.
Sudeći po poslednjim izjavama evropskih zvaničnika i međunarodnih institucija. Jedni rekoše da smo hibridna demokratija, drugi da Srbija prednjači u kineskoj kovid diplomatiji, treći da posle svih „demokratskih“ postignuća, sve pregovore treba prekinuti i zamrznuti.
Nema šta nam ne zameraju. Jednopartijski Parlament koji je „isterao“ opoziciju, hapšenje i maltretiranje novinara i gušenje medija, uvođenje vanrednog stanja bez Parlamenta (jedini suspendovani parlament u Evropi), zatvaranje građana u višednevnu strogu izolaciju. Da bi nekoliko dana kasnije, suspendovali sve mere, i jedini sledili primer Lukašenka i Belorusije. Svi stadioni prazni, osim naših. Ulaz slobodan, sa sve bakljama i petardama.
Probili smo led i sa prvim izborima u koronom „porobljenoj“ Evropi. Koji su potvrdili jednopartijsku državu. Uz rekordni broj kršenja izbornih i demokratskih pravila i procedura. Posle punih stadiona i izbora, korona se vratila. Kako i ne bi. Kad smo je sami pozivali i prizivali. Dva-tri dana pre izbora doktori iz Kriznog štaba tvrde na nema opasnosti. Slobodno idite da glasate. Iako ste već izabrali. Dva-tri dana posle isti ljudi istog štaba upozoravaju da se virus vratio i preti.
Pitanje je dana kad će predsednik uvesti opet mere ograničavanja kretanja. Parlamenta nema, premijerki i ministrima istekli mandati. Poklopili se suština i forma. Onaj ko se za sve pita, sada se i po zakonu pita. Dok ne izabere institucije. Koje se neće pitati.
Kako i dolikuje, predsednik ovih dana obeća da se vraćamo „evropskom“ putu. Gde ćemo stići 2026. godine. Godinu dana posle plata od 900 evra. Da uđemo bogati i srećni. Dežurni skeptici odmah „skočiše“. Da bi za šest godina ušli u EU, za tri godine (2023.) bi morali da otvorimo i zatvorimo sva poglavlja. Kao što su to Crnogorci uspeli ovih dana. Što je moguće koliko i prosečne plate od 900 evra. Dakle, čekaćemo se još.
A da smo ušli u onaj pomenuti „ferari“ iz Leta Trinaestog, ko zna gde bi danas bili. Sigurno mnogo dalje od prosečnih plata u prošloj godini od 466 evra, koje su nominalno samo za desetak odsto veće, a realno (u odnosu na potrošačku korpu), iste kao one iz 2008. godine. Dok su „evropljani“ Bugari i Rumuni u ovom istom periodu duplirali plate i životni standard.
Za kraj da vas još jednom „oladimo“. U narednih deset godina, za otklanjanje posledica pandemije i brži privredni rast, Hrvatska će od EU bespovratno dobiti 10,5, a Srbija 1,7 milijardi evra. Pošto smo mi po broju stanovnika veći za najmanje 50 odsto, ispada da bi mi dobili najmanje 16 milijardi evra. Da smo, nekom srećom, članica Evropske unije.
Do Evrope dva putića vode na dve strane… Ne znam kojim pre bih stigla do tebe, Brisele. Prst na čelo.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
