Druga mladost OE

Normalno je sve što je zdravom razumu i elementarnoj logici nenormalno i besmisleno. Suprotno, sve što je u skladu sa zakonima i uporednom praksom razvijenog sveta je sumnjivo i lopovsko. Za naslovne strane. Koje su već dugo, a posebno posldnjih dana okupirane ciframa. Koliko je Đilas oteo državi.

Prosto se takmiče. Počelo je sa dvesta-trista, stabilizovalo se na 500, da bi ovih dana osvanula na celoj neslovnoj strani “tačna” cifra. Šesto pedeset osam miliona evra. I dalje sve do jedinica i decimala. Kao na elektronskoj vagi. Od Leta Četvrtog do Četrnaestog, dvehiljadite godine.

Drugim rečima, sve što su firme pomenutog tajkuna prihodovale u pomenutih 10 godina, vlasnik je pokrao i oteo. Čak iako nije bio direktor i zakonski zastupnik. Elementarno neznanje. Ili gola i surova politika. Svaka firma ima prihode i troškove. Razliku čini bruto profit (dobit). Kad se državi plati porez na dobit, ostaje neto dobit koju vlasnici mogu podići kao dividendu ili reinvestirati u firmu. Dakle, razlika između prihoda i neto profita je ista kao kod plate.

Kad je mala i srednja, ništa ne ostane. Mora da se dotira iz “slamarice”, ili uzimaju krediti. Kod većih i velikih, može nešto i da se uštedi. Pa u “slamarice”, ili u banke. Konačno, ako je pomenuti gospodin prodao firmu 2014. godine za 17,7 miliona evra, gde ispariše ovih famoznih 500 ili 658 miliona. Neznanje ili blaćenje sa predumišljajem. Prosudite sami.

Tvrde da su Đilasovi oštetili RTS. Preko ugovora o sekundama. Oni RTS-u prenose utakmica, filmove i serije, RTS njima reklamne sekunde. Za bolji program, vrednije sekunde. U takozvanom prajm tajmu. Najgledanijim emisijama i terminima. Uveče, kad su svi kući. Prosta marketinška pravila. Zašto se nisu pitali otkuda njima, a ne nekom drugom (poželjnom), autorska prava na tako gledanim programima. Na sceni je čista trgovina. U kojoj se prodavac bori za više, a kupac niže cene. Osnovno pravilo kapitalizma. Sistema koga smo Ustavom i zakonima izabrali. Privatna firma kao prodavac je samo radila svoj osnovni posao. Kako može biti kriva. Ako je neko iz državne firme, nešto maznuo, što su ćutali nekoliko godina. Čekali izbore.

Da ovu paranoju prihoda i profita ilustrujemo jednim uporednim primerom. Koji do detalja poznajemo. Firma Dan Graf, izdavač “Danas”-a je za poslednjih 20 godina, od prodaje lista i oglasa, ostvarila ukupne prihode od oko 20 miliona evra. Vredi li toliko? Ako vredi zašto skromni vlasnici, godinama nisu podigli dinar dividende. Vredi, kao i „Dajrekt medija“, 5-6 godišnjih neto profita. Danas 1,5 do 2, Đilas 17,7 miliona evra. Neko se ovde očigledno pravi lud. J…lud zbunjenog, što se kaže u narodu. Onda kad vam neko soli pamet, kao da ste retardirani.

Konačno, zar je sramota biti bogat. U sistemu gde glavna filozofija glasi: Nema bogatog društva, bez bogatih pojedinaca. Što to nismo “prepisali” od braće Kineza. Koja svake godine proizvodi dvocifrene stope rasta, i po desetak novih milijardera. Zašto je kod nas Đilas tajkun i “lopov”, kad ima mnogo bogatijih. Samo zato što nije na vreme shvatio, da i biznis spada u “vertikalu”. Sam je kriv što je “lopov”, a ne premijer.

Tako da se izgleda vraćamo u vremena SM-a (Slobodana Miloševića). Kad je država često zabranjivala veće cene prodavcima, bez obzira na velike gubitke. Izvoznicima naređivala da prodaju jednu nemačku marku po zvaničnom kursu od 6, umesto po tržišnom kursu od 33 dinara (devize, vize, ize…). Posledica su devastirani bilansi tzv. društvenih preduzeća. Ali i ogroman prostor za IMT (Ima li Mene Tu). Zar na ta vremena ne liče skorašnji slučajevi Kopernikusa i Večernjih novosti.

Ako nisu još “luđi”. (Ili pametniji. Sa višom stopom IMT-a). Kopernikus je država kupila od privatnog vlasnika (naravno, pripadnika “vertikale”) za 190 miliona evra. Dala pet-šest puta više, od procenjene fer vrednosti. Da bi novi milioner, odmah “prekupio” dva nacionalna elektronska medija. Prvu i B92. Odmah je sve bilo jasno. Država i partija dali pare, da bi se medijski pojačale. Preko posrednika. Valjda je i novi “gazda” nešto dobio.

Koliko je država darežljiva, pokazuje i slučaj Novosti. Ona je 98 posto kapitala, prodala za nešto više od dva miliona evra. Biznismenu iz jednog sela kod Smedereva, koji je firmu osnovao prošle godine, nema ni jednog zaposlenog, niti ikakvih poslovnih prihoda. Dok je na primer, drugi biznismen, Milan Beko, pre desetak godina, 65 posto kapitala kupio za 12 miliona evra. Što makar ne “pokloniše” Novosti nekoj referentnoj firmi. Jasno je zašto. Što bi sada pred jednopartijske izbore, rizikovali da neko nepoželjan kupi važan štampani medij.

P. S. Na samom kraju, kratka najava budućih priča o našim jadnim putarima. Bivšim internacionalcima niskogradnje. Koji već nekoliko godina dišu na škrge. Proterani sa naših koridora i auto-puteva. Osim kao minorni podizvođači. Koji se hrane mrvicama. Ne mogu više ni da konkurišu na tenderima. Izgubili reference. Sad je mnogo lakše. Konkurišu samo bogati stranci. Ko da se bakće sa sirotinjom.

Autor je ekonomski analitičar