Državi sila, regionima pare

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Šta će biti pokazaće vreme. Ono što je već „bilo“ potpuno je u duhu naše „obrnute ekonomije“. Vlada koja sama sebe naziva „reformskom“, kojoj jedan od „stubova“ čini „decentralizacija i ravnomeran regionalni razvoj“, nezaustavljivo sve centralizuje. Ovi gore imaju sve. Pare i medije. Oni dole nemaju „ništa“ (čak je većina ostala i bez lokalnih medija“). Najnovijim „udarom“ na porez na zarade, sa reči su prešli na dela (By the way, u ovu priču ne računamo Vojvodinu, jer je ona u „specifičnom statusu“. Koji se jednostavno zove „ne podnose se“. Što je i logično. Kad „ovaj gore“ radi 24 sata, a „onaj dole“ retko svraća na posao).

Kao što se možda sećate, naša kolumna se, ne tako davno, zalagala za stvarnu decentralizaciju Srbije. Jedna centralna vlast sa nekoliko funkcija i tri ravnopravna regiona (pokrajine) sa svojim parlamentima i funkcijama od kojih su najvažnije ekonomske. Sva ostala „zalaganja i programi“ su samo političko-populistička zamajavanja javnosti. Sa stvarnom idejom i ciljem da ostane sve isto. Ili da, transparentno (kao ovo sada sa porezom na zarade i povećanim akcizama na struju, duvan, alkohol i gorivo, ili prikriveno („između redova“), još više „forsiraju“ Beograd i centralnu državu. Uostalom, sve zemlje su, pre ili kasnije, prešle na decentralizovani model ekonomskog razvoja i administrativnog upravljanja, i na „tom vetru“ se razvile. Švajcarska, Francuska, Italija, Španija… Treba li dalje?

U „našoj“ novoj državi (možemo je zvati „Utopija“ kao Tomas Mor) svi imaju sopstvene „izvorne pare“ (porezi na zarade i imovinu, deo PDV-a i akciza, transferne pare saobrazno stepenu ekonomske razvijenosti i slično) i troše ih prema budžetima usvojenim u svojim parlamentima. Tada smo, na unapred očekivanu opasku o povećanim troškovima, imali spreman „statistički“odgovor. Broj narodnih deputata bi ostao isti, ili manji. Sada ih ima 480. Srbija 250, Vojvodina 120 i Beograd 110. Ubuduće bi ih moglo i trebalo biti najviše 450. Srbija 120 i tri pokrajine, Vojvodina, Beograd i Uža Srbija po 110. Odgovor na pitanje da li Srbiji treba tri ili više regiona, drugim rečima, treba li „Uža Srbija“ (radni naziv) da bude jedan, dva ili tri regiona, treba da da javna rasprava. Ili referendum. Nama se čini, na osnovu glavnih numeričkih parametara, da su tri regiona „prava mera“. Pokazatelji su sledeći. U ukupnoj teritoriji Vojvodina učestvuje sa 30, Beograd sa pet i Uža Srbija sa 65 posto; učešće u ukupnom broju stanovnika je sledeće: Vojvodina 30, Beograd 20 i Uža Srbija 50 posto; učešće u BDP (bruto domaćem proizvodu) je: Vojvodina 30, Beograd 40 i Uža Srbija 30 posto.

U ovakvoj redistribuciji funkcija centralna država bi okvirno obavljala sledeće poslove: odbranu, spoljne poslove, unutrašnje poslove, pravosuđe, bezbednost, kapitalne državne investicije, deo finansija (redistribucija para i finansiranje centralnih funkcija). Na nivou regiona (pokrajina) bi bili: ekonomska politika, regionalni razvoj i projekti, poljoprivreda, prosveta, zdravstvo, socijalna politika, deo finansija (redistribucija para na opštine i gradove i finansiranje regionalnih funkcija). Naravno, redistribucija „para i funkcija“ može se dalje kombinovati i kroz praksu adaptirati „stvarnom životu“. Uglavnom, osnovni princip je onaj iz naslova naše kolumne. Ovima gore „sila“, onima dole „pare“ i ekonomija. (Ako je uopšte kod nas moguće da „sila“ nekome drugome prepusti „pare“.)

Kako je počelo, ništa od regiona. Nadu ne smemo gubiti. Jer ovo je „reformska“ vlada. Koja je uhvatila mnoge „vruće krompire“. Pa će i ovaj. Regionalni. Tako mama kaže.