Dužnički zatvor

Kao hotel sa tri zvezdice, ali po svim zatvorskim pravilima. Pa im prenesu „državne želje i pozdrave“. Pozovite advokate i zastupnike, dok ne platite toliko i toliko, nema izlaska iz zatvora. Kad platite, izlazite kao „poželjni“ građani i patriote. Kažu da je otada rešen problem finansijske nediscipline u Engleskoj.

Druga mustra je takođe poučna. Tvrde da je ruski PPV pozvao svoje mlađane oligarhe (koji su za „sitne pare“ privatizovali milijarde ruskog mineralnog blaga) i rekao: „Mogu da Vas hapsim i proteram, sve poništim i oduzmem, ali neću. Dajte državi „svoje“ i ostajete „naš ponos“. Ko neće, imaće posla sa državom.“ Bogami, mali broj nije „hteo“.

To što smo mi još pre Velikog rata, pre sedam decenija, već bili građansko kapitalističko društvo, odavno se zaboravilo. Osim u genetskim arhetipovima. Samo što oni nisu bitni. Iako su prema nauci najbitniji. Sinovima iIi unucima predratnih biznismena sve oduzeto, pa nisu bili učesnici povratka starog sistema. U talasu privatizacije, tranzicije, prvobitne akumulacije kapitala i promene sistema, došli novi, „brzopotezni“ biznismeni. Bez genetskih preduzetničkih predispozicija svojih deda i očeva. I što je još gore, ekonomski potpuno neuki i nepismeni. Na njihovom ekonomskom fakultetu svi predmeti su se zvali „kako što pre izvući pare i imovinu firme pretvoriti u ličnu (i familijarnu) imovinu“. Iz čega je nastao niz paradoksa naše „obrnute ekonomije“, koju godinama apsolviramo u našoj rubrici. Od kojih su najpoznatiji: dug je najbolji drug; gazda milioner, firma prosjak; dugove u stečaj, nova firma za poslovanje.

U takvim okolnostima, država se nije snašla. Samo i stalno je pretila „praznom puškom“. Ustvari je doprinela da se dogodi sadašnji scenario. Ima mnogo (lično) bogatih pojedinaca (neki ih zovu tajkuni), dok je privreda u vanrednom stanju. Bez para i proizvoda. Prosto rečeno, nije uspostavljen sistem u kome su porezi za državu svetinja, gde je siva ekonomija izuzetak (zbog zaprećenih kazni) a ne pravilo, gde sudovi štite poverioce, brzo presuđuju i još brže izvršavaju presude, gde je onemogućen sistem jedna firma za rad, druga za dugove (prva pravi profit, druga „očerupana“ služi za namirenje poverilaca i zaposlenih kroz stečaj). Dakle, sistem gde je privatna svojina neprikosnovena, ali ne na „srpski“ način – vadi pare iz firme i prelivaj u ličnu imovinu i nekretnine. Tako da se sadašnji epilog i bio jedino moguć.

Privreda osiromašena i nelikvidna, u vanrednom stanju. Biznismeni duguju državi za poreze 60 milijardi, a voze ih u džipovima i jahtama, stanuju u zamkovima, kupuju nekretnine, i sve plaćaju „ostrvskim“ devizama. Sadašnja (i buduća) vlast proglasila da je došlo vreme da država „okrene list“. Porez mora da se plati. Nulta poreska tolerancija. Krediti moraju da se vrate. Postavka dobra, praktični potezi pogrešni.

Ubrzo se prešlo na „golu politiku“. Banke davale nekontrolisano, sad ne daju nikako. Kredit može da dobije samo onaj ko dokaže da mu ne treba (citat izjave jednog bankara). Svi u „tabloidnom“ strahu. Bolje ništa ne raditi, nego se, ne daj Bože, pojaviti na „naslovnoj“. A trebalo je diskretno i ciljano. Da državi, koju su zarobili mnogi deficiti i kojoj po svaku cenu trebaju pare, veliki dužnici i tranzicioni super bogataši, ekstraprofit plate i poreske dugove vrate. Umesto u pritvor i na „naslovne“, pozvati diskretno u kabinet (kad već nema onog „dužničkog zatvora“ sa početka teksta). I „odrezati“ tarifu. Za svakog po nešto. Morate da nastavite da radite, i toliko i toliko da platite(vratite) državi. Kako ste kupovali, tako sada prodavajte lično „porodično“ srebro.

Bolje je 500 miliona evra ekstra poreza (drugim rečima, naknadu za „greške iz mladosti“), 500 miliona puta od 500 godina zatvora. Osim za naslovne strane tipa – ako ovaj levo progovori, ovaj desno ide opet u pritvor. Nisu vlast i država, kao novine, zato da se dopadnu, već da pomognu narodu. Dok bi se istovremeno „pravio“ sistem za buduća vremena. Da se posle najezde i završetka (?)“prvobitne akumulacije kapitala“, ne ponavljaju iste greške.