Dva primera – nekad i sad

Danas, pola veka posle, to su dva sveta. Divčibare su ostale potencijalna šansa, poluprazne i komunalno elementarno neuređene. Vode često nema, kanalizacije nikako, ulice pune rupa, velika ski-staza bez prilaznog puta, najveći (tako reći i jedini) hotel 15 godina stajao prazan i propadao, jedna pekara, nekoliko kafića i jedan Nešin vozić, mesna zajednica nema ni za ulične korpe za smeće. Kako će i imati, ako od dve hiljade stambenih objekata, porez na imovinu ne plaća ni 100. Zašto, na primer, ovaj izvorni lokalni prihod ne ide direktno MZ „Divčibare“. Pa da se Divčibarci rastrče, popišu imovinu, nađu adrese, pritisnu Grad Valjevo i dobiju neku banku.

Na drugoj strani, komšijski Zlatibor je postao „svetski“ a naš sa „evropskim“ izgledom i sadržajem. Stotine kafića, pekara, poslastičarnica, pansiona, apartmana, hotela, hostela, odmarališta, kampova, fudbalskih, košarkaških i teniskih igrališta, vanpansionskih sadržaja koje smo doskora samo gledali na televiziji i društvenim mrežama. Koga iz prestonice ne uslikaju na Zlatiboru, taj nije „in“. Tako dolazimo do odgovora. Očito, sve je u ljudima. U Čajetini su shvatili šta donosi pare. Molili, radili, lobirali, zvali. Kad je jednom počelo, sve krenulo kao stampedo. Zar je onda čudno što je na Zlatiboru ar dostizao neverovatnih 25, a na Divčibarima nije prelazio dve hiljade evra. I što opština Čajetina (čitaj Zlatibor i ostatak opštine) ima budžet od dve milijarde dinara, kao čitav „ogromni“ (u komparaciji sa Čajetinom) grad Valjevo. Tamo je predsednik opštine opozicija i ovoj i prethodnoj državnoj vlasti. Ali uvek dobija i dobijaće apsolutnu većinu. Dok ima, i ako bude imalo pameti u glavama „mudrih“ (po legendi) Zlatiboraca.

U Valjevu, i tri druge opštine koje manjim rubnim delom „izlaze“ na Divčibare (Požega, Kosjerić i Mionica), očito nisu shvatili i razumeli ono što jesu Čajetinci. Da je turizam kao hrana. I kad je najveća kriza, mora da se jede i putuje. Na pravi put nije ih usmerila ni država Srbija. Kako su dugoročne strategije razvoja turizma ostale bez Divčibara, neko će valjda nekada odgonetnuti. Uglavnom, sad ne treba lamentirati. Kako je Zlatibor porastao, mogu i Divčibare. Sa potpuno suprotnim pristupom. Iz „obrnute“ preći u normalnu ekonomiju. Prvo smestiti Divčibare u dugoročnu strategiju turizma, državni turistički budžet, pretpristupne fondove EU. Pogotovo je važno formirati timove i sredstva u lokalnim samoupravama. Najbolje bi bilo da Divčibare postanu samostalna opština, ili makar gradska opština u Valjevu. Ostale rubne opštine treba da sa Valjevom osnuju zajedničku firmu na Divčibarima, da koordinira budući razvoj i lobira kod referentnih institucija.

By the way, na ovom mestu ćemo da otkrijemo malu tajnu. Verovatno, najveći broj ljudi uopšte ne zna da su do pedesetih godina Divčibare pripadale opštini Kosjerić. Pa ih je na jednoj komunističkoj žurci neki užički še(ri)f poklonio Valjevu. Ne zna se da li su i šta njemu dali, iako legenda pominje vruću jagnjetinu, ladan špricer i neku ženskadiju. Ali je iz ove perspektive jasno da je bolje da su Divčibare ostale u maloj opštini. Koja bi zapela da „unovči“ vazdušnu banju. Kao Čajetina Zlatibor. Ovako, veliko Valjevo je imalo preča posla. Možda bi i sa Zlatiborom bilo slično, da ga je neki glavonja poklonio Užicu. Vreme će pokazati imaju li i Divčibare realnu šansu. Izvesno je da će sve zavisiti od ljudi. Ili će ostati ona legenda da su Ere pametnije od Valjevaca.

Uglavnom, sadašnjost neumoljivo izveštava da Zlatibor gradi vazdušnu gondolu od desetak kilometara do ski-staze na Torniku, dok Divčibare nikako da izgrade kilometar prilaznog puta do ski-staze u samom centru. Na samom kraju, jedno ohrabrenje. Imaju Divčibare nešto što niko drugi nema. Pa ni moćni Zlatibor. Svog belog lepotana narcisa, koji krajem maja zarobi i oplemeni svilene divčibarske trave. Šteta što ova lepa bajka traje samo nekoliko dana.

Autor je ekonomski analitičar