Ebida puta šest

I taman kad smo očekivali da se „prvi“ ipak odluči za „vrapca“ i ne uvredi tolike „strendžere“, on u zadnji momenat, teška srca, ali odlučno i nepokolebljivo, izabra „goluba“ i ne uvredi sindikate. Jesmo izgubili opkladu, ali nešto i naučismo. Ovo je već antologija. Riznica mudrosti. Reče premijer pre konačne odluke. Ne znamo šta ćemo odlučiti, ali budite sigurni da kako god odlučimo, to će biti najbolje za narod i državu. Dve potpuno suprotne stvari su „najbolje“. Nije bitno koja će biti, bitno je da je bilo koja „najbolja“. Zato premijer i ima natpolovičnu podršku. U praksi je uverio „većinu“ da je najbolje šta god smisli i uradi.

Koliko je „vredela“ najbolja ponuda, ne saznasmo. U parama, ne može, poslovna tajna. Može samo u „ebidi“. Na stranskom se piše EBITDA, a po „naški“ čita „ebida“. U našem kontnom planu je nema, ali je ona nešto kao poslovna dobit i dobija sekao razlika između ukupnog prihoda i materijalnih troškova, bruto zarada i poslovnih rashoda, od koje se onda odbijaju kamate i amortizacija i dobija bruto profit. Ovi poslednji Ameri nudili „ebitda puta šest“, Austrijanci pre četiri godine „ebitda puta 4,8“. Premijer zaključi da smo dobijali više, pa opet nismo hteli.

Može da bidne, ne mora da znači, što se kaže u narodu. Jer ne reče kolike su tada i sada bile „ebide“, niti koliko se prodavalo akcija. Kad i ako saznamo kolika je bila ukupna ponuda, a posebno, koliko je nuđeno po jednoj akciji, sve ćemo znati. Sada znamo da nešto nije u redu. Ako „sadašnji“ Telekom vredi šest godišnjih ebida, to je verovatno deset godišnjih bruto profita. Mnogo malo za ovo vreme i ovu delatnost. Šta drugo reći, osim da mora slediti „veliko spremanje“. Ili se prodaja mora ponoviti.

Budžet Leta šesnaestog je „nešto između“ realnog i „naprednog“ (vlast) i „najgoreg u zadnjih 20 godina“ (opozicija). Po našem mišljenju, najslabija karika je što će se „lokalu“ ubuduće vraćati samo 50 posto poreza za zarade sa svoje teritorije, umesto dosadašnjih 80 posto. Već smo mnogo puta pisali da nema razvoja bez ekonomske decentralizacije, a ove bez povećanja izvornih prihoda „lokala“ i brisanja nepodnošljive podele na „ove gore“ i one dole“. Gde ovi gore sve znaju i mogu, a ovi dole treba samo da „iskrive“ glavu prema prestonici i slušaju. Prvo su smanjene plate u javnom sektoru za 10 posto, a u nekim zaostalim i „zaboravljenim“ sredinama to su maltene jedini zaposleni, pa sad procenat povraćaja za 40 posto. Umesto da izvorno bude vaše, pa da vi deo prenesete ovima gore“ oni prvo uzmu „vaše“, pa će vam ubuduće vraćati samo polovinu. A „onima dole“ porez na zarade je jedan od najvećih prihoda. Za „goli život“, komunalije, puteve, vrtiće, igrališta i škole. Zvuči tragikomično (namerno nećemo reći „licemerno“, jer se možda radi o omašci), kad ministar, manji povraćaj poreza na zarade, opravdava time što su lokalne samouprave u plusu a država u minusu. Oni moraju da budu u plusu. Ako hoće da funkcionišu. Šta im vredi da su u minusu. Ne mogu da izdaju obveznice i uzimaju kredite kao „ovi gore“.

Sve ovo neodoljivo podseća na parafraziranu onu narodnu „gore gladac, a unutra jadac“. Gro akcize za struju u budžet, od Nove godine veće akcize na gorivo i alkohol, pola poreza na zarade nama. Kao jedan veliki hrčak koji sve „usisava“. Uzmi od privrede (u vanrednom stanju) i građana i daj nama. Da pokažemo kako se „pegla“ budžetski deficit. Ako se ovako nastavi, u dogledno vreme ćemo imati jedan veliki državni budžet i lokalne podračune, koji će se „puniti i prazniti“ kad neko „gore“ pritisne (elektronski) taster. Ne daj Bože!