Ekonomijo, i bogu si teška

Sa „najvišom stopom u Evropi“ od 2,7 posto u 2016. godini, za dva posto ćemo ove godine biti veći. Sa 33,7 na 34,4 milijarde evra. Ono zaista, jesmo veći od svih „velikih“. Počev od Nemačke, pa naniže. Ali smo najmanji od okolnih „malih“. Nama sličnih. Ceo region Centralne i Istočne Evrope ima prosečnu ovogodišnju stopu rasta od oko 3,3 posto. Imali su i proteklih godina, pa su 2008. godinu već prestigli za 10 i više posto. Prema kojima su „naša dva“, statistička greška. Četiri „komšije“ stigli do cilja(EU). Nas su zbunili i, izvinite na izrazu, „prešli“ političari. Umesto da se poredimo sa sličnim tranzicionim zemljama, koje da bi opstale i imale kakve-takve šanse, moraju imati uzastopne stope rasta BDP od najmanje 4 posto, mi se „hvalimo“ da imamo skoro duplo veću stopu rasta od Nemačke. Čijih jedan i po posto rasta BDP-a iznosi 300, a naših 2,7 posto 100 evra po glavi stanovnika.

Broj zaposlenih se u odnosu na 2008. godinu smanjio za skoro 170 hiljada (sa 2 miliona i 82 hiljade, na milion i 916 hiljada). Što može značiti samo jedno. Privreda slabi, stanovništvo stari, mladi odlaze. Koliko je mortalitet veći od nataliteta i koliko ljudi odlazi (pominje se alarmantna godišnja cifra od preko 30 hiljada), pokazuje druga strana „medalje“. Pošto je zaposlenih sve manje, trebalo bi da je nezaposlenih sve više. Kad ono „čarobni štapić“ naše statistike, strmoglavio stopu nezaposlenosti na 16 posto!? Sa ne tako davnih skoro 24 posto. Kako je moguće da je stopa nezaposlenosti 2011. godine bila 23 posto a broj nezaposlenih 753 hiljade, a na kraju oktobra ove godine 16 posto i 716 hiljada, jasno je samo „izabranim“. Matematički nemoguće, „statistički“ moguće. Uostalom, kao i „premijerova“ obećana plata od 500 evra. Do kraja iduće godine. Nemoguće, ali lepo zvuči. Kad smo već kod plata, dosadašnji ovogodišnji prosek za 11 meseci je 370 evra, pa ako u decembru bude i „trinaestih plata“, možemo dostići „čitavih“ 380 evra. Što bi bila „puna kapa“. Jesmo „fenjeraši“ (iza nas je Makedonija, a slična Rumunija), jeste to još dosta od 402 evra iz 2008. godine, ali bi bilo značajnih 4 posto više u odnosu na 368 iz 2015. godine. Prosečne penzije nisu za „analizu“. Sa 217 u 2008. stigle do 176 evra u 2016. godini. Skoro 15 posto manje. Investicije jedva prelaze 18 posto BDP-a, a za održiv rast moraju u dužem periodu biti 25 posto. Koliko imaju Rumunija i Albanija, Makedonija 23, Bugarska 21, Hrvatska i Crna Gora 21 i isto kao mi, drugi „fenjeraš“ BiH. Najveće promene su se desile sa javnim dugom. Sa 8,9 milijardi evra, ili 28,3 posto BDP-a, stigao je do 25 milijardi ili 74 posto BDP-a. Što je još i dobro. Zaustavljen je streloviti rast od skoro 10 milijardi evra ili preko 30 posto BDP, od sredine 2012. do kraja 2015. godine. Znamo i zbog čega. Budžetskih deficita od skoro 6 milijardi evra u tri „bile, ne ponovile se“ godine (2012 – 1,9; 2013 – 1,8 i 2014 – 2,1 milijarda evra). Sad smo na konju. Fiskalna stabilizacija i trostruko manji deficit postadoše naše glavne uzdanice.

Šta će biti, sledeće je pitanje. Biće bolje, odgovaraju zvaničnici. Tako su odgovarali, i kad je bilo gore. Rast BDP naredne godine 3 a sledeće dve (2018 i 2019. godine) po 3,5 posto. Što daje kumulativni trogodišnji rast od 10,3 posto, ili BDP od 37,9 milijardi evra. Rast BDP-a u celom svetu se u 2016. godini procenjuje na 3,1 a u 2017. na 3,4 posto. U evrozoni ovi procenti iznose 1,7 i 1,5 posto, a u SAD 1,6 i 2,2 posto. Stopa nezaposlenosti u evrozoni je oko 10 posto, a u SAD 5 posto. Sa tendencijama blagog pada. Što sve potvrđuje da je SEKA (svetska ekonomska kriza) prošlost. Ako bi se ostvario planirani rast BDP-a i „prelio“ u isti toliki rast plata, one bi na u 2017. godini dostigle 390, a na kraju 2019. godine 420 evra. Dok bi penzije za tri godine dostigle 195 evra i bile još uvek manje od 2008. godine za 10 posto.

Da završimo sa našom „svetom mantrom“. Stvarno će biti bolje kad BDP i investicije budu iz godine u godinu više rasli (4 do 5 posto BDP-a i investicije od najmanje 3 milijarde evra godišnje). A to će biti kad se privredi smanje porezi i doprinosi (pre svega na zarade), povećaju jeftini krediti i reši pitanje javne potrošnje i „dinosaurusa“. Samo tako se ranije može stići do većih plata i penzija. Kao finalnog cilja. Sa sadašnjim ciframa i budućim šansama – mrka kapa.