Evropa na Marakani

U kome piše da ponešto valja, a malo više ne valja. Pohvalili makroekonomsku stabilnost, budžetski suficit i smanjenje javnog duga. Zamerili što Srbija nema fer izborne uslove, funkcionalan parlament, slobodu izražavanja niti značajne rezultate u borbi protiv korupcije, kritikovali tajne ugovore i leks specijalise. Premijerka je pohvalila EK gde je ona pohvalila Srbiju, a gde je kudila, rekla, ili da ne razume, ili da se nisu primenili objektivni standardi. Na primer da nije tačno da opozicije nema u Parlamentu. Većina je tu, na čelu sa radikalima. Sve u smislu, vladajuće filozofije u poslednje vreme. Što je urednik Boža Anrdejić u svakodnevnom Danasovom aforizmu na trećoj strani, ovakao definisao. Mi smo za Evropu. Evropa nas neće. To nam odgovara.

Kad već pričamo, treba li nam, ili ne treba Evropa, setismo se naše kolumne od pre skoro pet godina „Kakva Zvezda, takva država“. Da se podsetimo dela teksta. Gde god da kreneš, naletiš na tužne ostatke nekadašnje „sile“. Sve što vidiš, podseća na krizu i propadanje. Ruinirane i otpale fasade, ispucali trotoari, ruine od započetih građevina od pre više godina. Travuljina i korov(ispada da je i ručna kosa postala nedostižna). Kaljuga kad padnu obilnije kiše. Polomljena sedišta. Sve kao u onoj čuvenoj Bogijevoj priči o „lancima i katancima“ na našim fabrikama. Zrela i Marakana za „lance i katance“, ali ih nema zbog one već tradicionalne povezanosti za „narodom i državom“. Nema države bez Zvezde i Politike. Iako je to ona ista Crvena Zvezda koja se već dalekog Leta Devedeset drugog prošlog veka, popela na krov Evrope i sveta. Prvak sveta, bre. Kao Real, Barsa, Bajern i Mančester. Čime je dat odgovor zašto se sve ovo dogodilo. Tada smo imali jaku državu i ekonomiju. Jugoslavija je bila i statički(u tom momentu) i dinamički lider Srenje i Jugoistočne Evrope. Kao što mi sada za zavišću i divljenjem slušamo i/ili gledamo(na kredit) Moskvu, Varšavu, Prag i Bratislavu, tako su se svi tada divili Beogradu i Zvezdi. Posle je došla politika…, i „obrnuta ekonomija“.

Tada smo zaključili da je izgled Marakane, slika i prilika siromašne države. Kad bude više para, urediće se i Marakana. Kao stadioni u Rusiji, ili Poljskoj. Tada smo dali i drugo moguće rešenje. Ako država, ne može, bar da Zvezda uđe u Evropu. Bila bi to šansa i za „ostarelu“ Marakanu. Što se prošle i ove godine, nekim neobjašnjivim čudom i desilo. Ne samo što je Zvezda prošla kvalifikacije i prvih nekoliko kola, nego je i prezimila u Evropi. U grupnoj fazi. Sa velikanima Liverpulom, PSŽ-om i Napolijem, u najtežoj grupi. Čak je na Marakani „preslišala“ Liverpul. Ovogodišnjeg prvaka Evrope. Ruinirana Marakana je ličila na onu iz DŽajinog, i kasnijih Piksijevih i Dejinih vremena. Auto komanda i šira okolina blokirani, reke navijača stižu u kolonama iz svih pravaca, višegodišnja čamotinja se preobrazila u euforiju i spektakl.

Boravak u Evropi se višestruko isplatio. Pored podsećanja na „stara vremena“(koliko je samo starijih navijača i bivših asova plakalo), ostalo i malo „keša“. Više miliona evra. Kao za nekoliko godina „špartanja“ po domaćoj ligi. Palo kao kec na desetku. Od sigurnog kandidata za bankrot, Zvezda postala investitor. Već sad se ne može prepoznati. Iako su radnici i građevinski materijali i dalje prisutni. Na mnogim punktovima. Sišle ogromne ceni za podzemno grejanje terena, oko travnatog terena postavljene staze, izgrađen novi muzej(nalik evropskim velikanima), izgrađen novi parking, novi savremeni ulazi na stadione, ogromna prodavnica za prodaju Zvezdinih dresova, lopti, šalova i drugih rekvizita. Na sve strane je staro ruši, i pravi novo.

Sve je lepo, osim onog neizbežnog „ali“. Kako reče jedan dugogodišnji redar. Nikad nije ovako bilo. Ima dosta utakmica gde ima više policajaca u civilu i uniformi, redara i obezbeđenja, nego navijača. Koji očigledno nisu samo navijači. Na Marakani rade šta hoće. Na ulazu rigorozna kontrola. Sve se uređajima pregleda, uživo „prepipava“, bacaju upaljači i flašice sa vodom. Ovako „goli“, a na stadionu krkljanac. Dimne bombe, baklje, teren prekrio dim. Utakmice se prekidaju pa nastavljaju. Oko Marakane policija i žandarmerija. Na Autokomandi borbena vozila i konjica. Kako je pored ovakve kontrole, unet čitav ovaj arsenal „navijačkog“ oružja, krije se kao zmija noge. Ispada da su navijači deo one Srbije koja neće u Evropu. Sa podrškom države. Makar jednog njenog dela. Iako svi znaju da tamo ne može kao u Srbiji, gde god da odu prete neredi, nedozvoljena skandiranja, tuče i drakonske kazne, i opasnost zabrane igranja na Marakani.

Sve ono lepo na Marakani je, kao čarobnim štapićem, za svega nekoliko meseci donela Evropa. Kao što će se sve ubrzo amortizovati, ako opet ne bude grupne faze Lige šampiona. Ili ako se cela država ne približi Briselu. A kako će kad se premijerka nervira ili su joj neki delovi izveštaja Evropske komisije“zabavni“, a predsednik je teši, i priznaje da ga nije ni pročitao. Ni reči o preporukama EK. Koje su obavezujuće, ako se stvarno želi u Evropu.

Autor je, ekonomski analitičar