Nekada u davnim vremenima, kada su se pisala pisma, u jednom romanu Basara je napisao nešto otprilike ovako: „ko ne dobija pisma i kome niko ne piše, taj i ne postoji“. Posle su došli elektronski mediji, naslovne strane („žutare“, da opet koristimo Basaru) i marketing. Na čelu sa svojim najnovijim i najnaprednijim „čedom“, političkim marketingom. Uradio si ono što se vidi i što se čuje. Da li si to stvarno uradio, ili da li ćeš, nije toliko ni važno. Da po ko zna koji put ponovimo naš „ontološki paradoks o dve Srbije“, kao paradigmi političkog marketinga. Prva Srbija ne postoji, ali se vidi i zato postoji. Druga Srbija ne postoji, ali se vidi i zato ne postoji.
Šta je pravi „živototvorni“ politički marketing, hteli ne hteli, gledamo i čitamo svakodnevno. Posebno kroz svakodnevni „dijalog gluvih“ sadašnjih i bivših. Jedna ista stvar, vidljiva i opipljiva, takva kakva je, sasvim je različita i suprotna, kad prođe kroz „ralje“ marketinških agencija pozicije i opozicije. Sadašnji, o ovoj istoj našoj mukotrpnoj svakodnevici govore: u poslednji čas smo sprečili bankrot pred koji su nas doveli bivši; naše javne finansije i državni budžet sada su kao zdrava i jedra srpska domaća jabuka, a bili su kao kod suseda Grka; doneli smo reforme za ozdravljenje i oporavak koje su bivši godinama izbegavali; smanjili smo plate i penzije jer su ih bivši nerealno povećali, ali ćemo ih, ovako sve zdraviji i napredniji, uskoro povećati; pohapsili smo tajkune koje su bivši „odgajili“; povećali smo javni dug, ali počinjemo da ga vraćamo; doveli smo Mercedes, Kineze i mnoge druge investitore, uz stalne zakletve da će „glavni“ tek doći; nismo, niti ćemo priznati Kosovo, ali nam to ne smeta da sa njima „dobrosusedski“ pregovaramo; konačno, ceo svet nam pruža podršku i pokazuje koliko u nas ima poverenja; samo čujte i počujte kako nas i koliko hvale.
Bivši, sve kontra: za tri godine sadašnji nas zadužili 10 milijardi, ili preko „kritičnih“ 70 posto BDP-a i „slupali“ pretežno u pokrivanje deficita koji je učetvorostručen; privreda je u vanrednom stanju i diše na „škrge“; građani sve manje imaju i sve manje kupuju; industrija i BDP stalno padaju, dok u zemljama u okruženju rastu; investicija ima sve manje, a one „glavne“ sa kojima se sadašnji hvale, dogovorene su, ili započete u njihovo vreme; pa nabrajaju – Fijat, Jura, kineski most, Beneton, Koridor X i XI (sa Kinezima i Azerbejdžancima), pa čak i ova najnovija (od pre neki dan) dansko-kineska fabrika memorijske pene u Rumi; optužuju se i pritvaraju „bivši“ samo po osnovu političke odmazde; konačno, sadašnji „zakucavaju“ sa dve zbirne teze: kad sadašnjima prođu „prve četiri godine“ neće po visini dostići makroekonomske parametre, koje su 2012. godine preuzeli (kako bi se u narodu reklo: „gde si bio, nigde, šta si radio, ništa“); stvarna mera poverenja „belog sveta“ u jednu državu se ne meri političkom podrškom, nego visinom stranih investicija, a tu su sadašnji, nekoliko puta „slabiji“ od bivših.
Šta je istina, niko ne zna. Možda će se znati kad prođu decenije. Kao što sada pomalo saznajemo istine o raspadu eks Jugoslavije i građanskom ratu. Uostalom, zar nije vrhunac političkog marketinga tvrditi da je „Kosovo Srbija“ i istovremeno zemljake pozivati na parlamentarne izbore Republike Kosovo. Ispada da je čuvena „preambula“ samo još jedna u nizu naslovnih strana. Nažalost, takva su vremena. Istina negde postoji, samo se ne sme i ne može o tome pričati i pisati. Sve dok ne postane „bivša“. Kada će stradati sadašnja (istina).
Na kraju još dva primera. Kad smo krenuli posle „Petog“, Evropa nam je „obećavana“ Leta Sedmog. Pa Desetog. Kad smo usvojili SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), pričali smo o Letu Petnaestom. Tog (ovog) leta, međutim, još nijedno konkretno poglavlje nismo „otvorili“. Sad sadašnji sve pomeraju za Leto Dvadeseto, a bivši najranije za Dvadeset Treće (kad bi se promenili, automatski bi se „obrnuli“ i datumi).
Drugi primer je „pravi“ za naša „marketinška“ vremena. Sadašnji već odavno dovode „Mercedes“ u Srbiju. A prava i jedina istina je da je prošle godine, Mercedes prodao svoju firmu (društvo – kćer) u Beogradu Švajcarcima. Time smo postali prva i jedina zemlja iz koje je Mercedes otišao. Što nije bitno. Bitno je da Mercedes „dolazi“.
I da će nam Angela ovih dana dati bezrezervnu podršku. Daj Bože, da makar malo „podrške“ ostane da se „namaže po hlebu“. Stvarnom, narodnom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
