Krenula naša „obrnuta ekonomija“ u komšiluk. Da testira i proveri ko je „obrnutiji“. Naravno, prvo u Sarajevo. Olimpijski grad. Jedini u širem regionu.
Te davne 1984. godine, ceo svet se „preselio“ u prestonicu Bosne i Hercegovine. Tadašnje republike u ex „Jugi“. Sada samostalne države. Nastale u strašnom građanskom ratu. Sa tri naroda i dva entiteta. Grada Baščaršije, pesme i sevdaha. Ali i grada bombi Koje su tri godine (1992-1995. godine), sa okolnih brda rušile zgrade i ubijale ljude i decu. Kad danas vidite te nasmejane i ljubazne ljude, prva asocijacija je „zašto“. Kakvi su monstrumski umovi, mogli i hteli da „ubiju“ ovakav grad. Na sreću, nisu uspeli. Ali su ostale bolne rane. Koje ne zarastaju.
Vraćamo se ekonomiji. Kao što smo već videli, prosečna neto plata u Srbiji je u 2018. godini iznosila 422 evra (naspram stalnih obećanja o 500 evra, i navodnih već dostignutih 465 evra), dok je u B i H oko 440 do 450 evra. Što je u najmanju ruku još jedan paradoks „obrnute ekonomije“. Posle dve decenije od građanskog rata, „porušeni“ veći od onih koji „nisu ratovali“. Bez „Maršalovog plana“, koliko znamo (jer, da je bio, tek bi se razlikovali). Oni malo bolji po plati, ali mnogo „lošiji“ (manji) po cenama. Dajemo primer dva važna artikla. Euro dizel kod nas 160 do 165 dinara, u Bosni od 2 do 2,2 KM (konvertibilne marke). Prosečno 127 dinara. Kod nas, 38 dinara ili 30 posto više po litru. Što je ogromna razlika. Na 10 litara, 380 dinara, ili 3 litra više. Zbog kojih naši blizu Drine i granice, ne kupuju na našim pumpama. U prvu pumpu u Bosni, napuni rezervoar. Pa opet…
Tek je kod kafe „šou“. Pola kilograma „Grand“ kafe, u marketu u Sarajevu 360, u Beogradu („Idea“) 599 dinara. Skuplje za preko 60 posto. Istina, ponekad i kod nas ima i za manje, kad su akcije. Pregledajte Gugl pre nego kupite. Nekad i negde, ima pola kila „Granda“ i za 500 dinara.
Ako se pitate „kako“, očito ne čitate našu „obrnutu ekonomiju“. Tu negde skoro smo ponovili da su akcize sa 180 u 2012. godini, stigle do 280 u 2017, i najmanje 290 i 2018. godini. Ili skoro milijardu evra više. Državi suficit, građanima deficit. Kad jednom daš, drugima moraš uzeti. Prosta filozofija. Kao što je i prosta „računica“ za našu kafu i gorivo. Pošto su to berzanske robe, cene su u nabavci iste i u Beogradu i Sarajevu. Onda na scenu stupaju akcize. Kod nas na dizel 58 dinara, a na kafu 112 dinara (uvedena od prvog januara 2018. godine). Dok u Bosni nema akcize na kafu, a na gorivo je oko 20 dinara. Polazeći od „slučaja“ Bosne, u prošlom broju smo tražili smanjenje akcize za 40 dinara po litru. Da bi se vozili po istoj ceni kao u Bosni. Što je krajnje legitimno, jer oni imaju veće plate. Za seljake smo tražili cenu dizela bez akcize (58 dinara). Za „toliko i toliko“ litara po hektaru. Vlada nije „poslušala“ naše obavezujuće instrukcije. Akcize nisu uopšte smanjene, a seljacima je dato po 20 dinara po litru. Ništa više nije bitno, osim „punog“ budžeta.
Ovakve razlike u cenama objašnjavaju još jedan paradoks. U odnosu na evropski prosek BDP-a (bruto domaćeg proizvoda), na samom začelju su Albanija sa 30 posto, Bosna 32, i Srbija i Makedonija sa 36 posto. Bilo bi još gore, da u evropski prosek nisu ušli i naši niski proseci. Dok je Hrvatska na 62, a Crna Gora na 46 posto. To što smo mi bolji od Bosne, a lošiji po platama, samo potvrđuje naš zaključak, da je naša država od građana i privrede uzela više nego što je smela i što joj pripada. Matematika kaže, da nam (svima pomenutim), da bi stigli do sadašnjeg evropskog proseka, treba stopa rasta od 6 posto u narednih 30 godina.
Na kraju, najlepše. Izveštaj sa Baščaršije. Zanatske i trgovinske radnje, ćevabdžinice, poslastičarnice. Hiljade ljudi. Ko nije bio, a dolazi iz Srbije, pomisli da je neki protest. Svi nešto žure, gledaju i kupuju. Ali imaju i nešto zajedničko. Probati ćevape i kolače sa Baščaršije. Velika tortilja sa „deset sa lukom“ košta 7 KM ili 420 dinara. Teško bi bilo sve pojesti, da nije toliko lepo. U čevabdžinici „Željo“stalno sve puno. Unutra i napolju. Plus veliki red koji čeka na svoj red. Kad se malo „slegne“ slede baklave, tufahije i druge đakonije. Na kraju „turska“ kafa u malim mesinganim đezvama. Sam sipaš i dosipaš. Možda svega toga ima i kod nas i drugih (naravno, po mnogo skupljim cenama), ali je ovde sve nezaboravno. Neodoljivo miriše na Baščaršiju, na mirne i ljubazne ljude.
Zaključak formulišite sami. Pa pravac u Sarajevo. Častite oči, pojedite ćevape, natočite evrodizel i kupite kafu. Za poneti.
Autor teksta je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
