Grešni, ili Sveti Peti

Koji je do tada bio „Sveti Peti“. Uz sva razočaranja i izneverene nade. Da bi posle, najpe stidljivo, onda sve glasnije, postao „Grešni Peti“. Ove godine, neki iz vlasti, smisliše mu novu definiciju. To je događaj koji je doveo tajkune i pljačkašku privatizaciju. Amin. Najbliskiji saradnici Slobe i vojvode Voje, od gubitnika, postadoše pobednici. Zaseli na najviše položaje. Zajedno za pojedinim „petooktobristima“, koji su prodali „veru za večeru“, odnosno peti oktobar za vlast. Umesto proglašenja za državni praznik, zbog svrgavanja diktature i promene sistema, Peti se ne pominje ni u 15. minutu dnevnika (na nekim „nacionalnim“ medijima uopšte ga nema, osim u posprdnom tonu). Ostao samo profesor Korać, da se na RTS-u „bori sa vetrenjačama“. Kako je počelo, uskoro će „Peti“ postati „tragični događaj u novijoj istoriji Srbije“. Još jednom, Amin! Još su sveža sećanja na poslednju deceniju dvadesetog veka i drugog milenijuma, koja je prethodila „Petom“ i izazvala ga. A na početku te decenije sve je izgledalo idilično. Eks Jugoslavija je bila svetski hit. Neupitni lider svih zemalja Jugoistočne i Srednje Evrope. Premijer – reformista Ante Marković imao je punu podršku svetskih finansijskih institucija (MMF-a i Svetske banke). Merenu sa više miijardi dolara dugoročnih jeftinih kredita za reforme i restrukturiranje.Počev od privatizacije društvene svojine, kombinacijom prodaje i insajderske privatizacije (zaposleni i penzioneri).

Onda su se na scenu nasilno vratili političari. I uplašeni da će ekonomija pobediti politiku krenuli sa „jogurt“, „balvan“ i inim revolucijama. Umesto decentralizovane federacije i ekonomije, nametnuli su nedužnim narodima, nacionalizam i građanski rat. Što se Srbije tiče, u toj „crnoj“ deceniji, desile su se tri velike katastrofe. Građanski rat i izbeglice, hiper inflacija merena desetinama nula, koja je čitave plate „jela“ za jedno pre podne, pretvarajući ih u paklo (švercovanih) cigareta, zaključno sa međunardodnim sankcijama i bombardovanjem od strane međunarodne zajednice. Epilog na kraju te decenije bio je zastrašujući. Plate 50 evra (tadašnjih 100 maraka), javni spoljni dug 150 odsto BDP-a, razorena privreda, tako reći nečitljivi bilansi poslovanja tzv. velikih sistema zbog „pojedene supstance“. Moglo bi se reći da su čitavu deceniju, koja je promenila svet velikim tehnološkim promenama, kod nas „pojeli skakavci“. Ostali smo, ne samo svetlosnim miljama udaljeni od sveta, nego i od „samih sebe“. Izvesno je da je ova izgubljena decenija najviše doprinela razočaravajuće sporom oporavku posle 5. oktobra. Posebno kad su u pitanju građani i njihov standard, kao glavni cilj (valjda?) svih „revolucija i reformi“. Ali, svoj doprinos dali su i „petooktobristi“. Najpre zato što nije bilo 6. oktobra, čitaj lustracije, da bi ih zatim spopale poznate tranzicione pojave, koje su vukle unazad. Najpre partokratija (vladavina partija ministarstvima, opštinama, agencijama, zavodima i javnim preduzećima, kao svojim feudima). Zatim korupcija, gde su pojedini partijski i državni funkcineri sa platama od po 1.000 evra i njihovi izabrani tajkuni brzopotezno stekli džipove, jahte, firme i „ostrvske“ pare. Preživeli su i „poslednji dinosaurusi“ u Evropi – naša javna preduzeća. Na državnim subvencijama su „životarili“ i veliki sistemi, sa pojedenom supstancom i nenadoknadivom „tehnološom rupom“.

Uglavnom, da nam je „Petog“ oktobra neko rekao da ćemo Leta Sedamnaestog imati prosečne plate od 380 evra i penzije od 200 evra, i da ćemo u Evropsku uniju ući najranije 2025.godine, sigurno bismo se posvađali, možda i potukli. Kao evropski „miljenici“ nakon Petog, Evropi smo se nadali najkasnije do Leta Sedmog ili, ne daj Bože, Desetog. Da bi se sve završilo, onako kako se moralo završiti. Leta Dvanestog, na vlast su se vratili svi Slobini i Vojini „mladi lavovi“. (Istina, Slobini ljudi su i ranije vladali, i to sa petooktobristima, ali sa drugačijom retorikom. Dok su u Vojvodini „mladi lav(ovi)“, od radikala antievropljana, postali „radikalni evropljani“. I pored lojalnosti u izvršavanju „evropske agende“, Evropa se još više udaljila. Sve tamo do 2025.godine. Najmanje četvrt veka od „Petog“. Dok su Slovenija, Češka i Slovačka ušle u EU 2004, Bugarska i Rumunija – 2007, a Hrvatska – 2013. godine. Sve naši nekadašnji „ispisnici“. Pre „crne decenije“ i „Petog“.

Autor je ekonomski analitičar