Hleba, hleba, gospodaru

Na prvi pogled još jedan paradoks „obrnute ekonomije“. Umesto da se, kako to biva u vremenima velikih kriza, najviše troši (jede) ono što je najjeftinije, a to je bez premca hleb, „gole“ cifre govore suprotno. Sve manje se melje pšenice i jede hleb. Što naslov naše današnje kolumne sasvim relativizira. Sve to u vremenu kada je prosečna januarska plata realno pala 6 posto u odnosu na januar 2013. godine, dostignuvši jedva 320 evra.

Naravno, iole upućeni odmah komentarišu – malo morgen. Ako se zna da je godišnja meljava pšenice leta trinaestog u Srbiji bila oko 1,2 miliona tona, očigledno proizilazi da je učešće „legalne“ statistički registrovane proizvodnje u ukupnoj godišnjoj meljavi iznosilo svega 55 posto. Drugim rečima, „siva zona mlinarstva“ se gotovo izjednačila sa legalnom zonom. Što potvrđuje i nedavni tekst preko cele naslovne strane „Večernjih novosti“ – „Svaki drugi hleb na crno“.

Kad se od ovakvog brašna zamesi hleb, ispadne ovaj cirkus po prodavnicama. Zvanična limitirana „državna“ cena hleba od pola kilograma 45 dinara, a u radnjama ima od 20 do 30 dinara. Još malo pa će biti i od „tri dinara“, kako je nekada davno obećavao tadašnji radikal, sadašnji liberalni predsednik. Došla „siromaška“ vremena, pa narod „obigrava“ i za „dinar“ razlike. Kakav HACCP, propisi i procedure. Da lepo miriše i što manje košta. Šta nas briga kako ko pravi i da li radi na crno ili na belo.

Zna se kako rade. Od onih knjigovodstveno neregistrovanih i nepostojećih pola miliona tona brašna godišnje se napravi 1,35 milijardi hlebova od po pola kilograma. Crnih (neregistrovanih) naravno. Nisu imali „ulaz“. Država samo na PDV-u na hleb izgubila 5,5 milijardi dinara. Kad se dodaju pekari, benzin i vozači za prevoz na „crno“, sve je jasno. Više zaradi „crni“ pekar sa cenom hleba od 25 nego „beli“ sa 40 dinara.

Što nije čudno, niti je izuzetak. Tako je sa većinom proizvoda i usluga (niskogradnja, visokogradnja, transport …). Ne treba ti veća kazna od rada na „belo“. Nikad nećeš biti konkurentan niti pozitivan. Narod traži jeftinije,, a država nema snage da smanji sivu ekonomiju. Iako to stalno obećava. Pogotovo u predizbornim vremenima.

Što ćute „legalni“ mlinari i pekari. Kažu da ne ćute, naprotiv stalno pišu, mole i prete. Samo ih niko ne čuje. Ili ne mogu ništa. Što mu dođe na isto. Udruženja mlinara i pekara su definisali i osnovne razloge – nečinjenje i nezainteresovanost države da preduzimanjem mera iz svoje nadležnosti svede sivu ekonomiju na nivo ispod 15 posto (prosek u Evropskoj uniji); dosadašnja negativna uloga Robnih rezervi, koje su u prošlosti često svojim tzv.“diskrecionim pravom „faktički podsticale rast sive ekonomije u mlinskoj delatnosti.

Možda je sada, u samo predvečerje izbora, pravo vreme da se država i partije zapitaju (posebno one koje tvrde da je država jača od svakog pojedinca i institucije) – hoće li i kako država ući u borbu sa sivom ekonomijom. Posebno je bitno „kako“. Jer da smo znali „kako“, ne bi svi stalno obećavali a istovremeno se oni zastrašujući procenti sive ekonomije održavali ili povećavali. Zar ima veće „korupcije“ od one da mnogi rade na „crno“ a da ih godinama mnoge inspekcije i policije zaobilaze? Ili da se godinama priča i obećava smanjenje poreza i doprinosa na zarade, kao glavnom teretu privrede i uzroku „bežanja“ u sivu ekonomiju, pa godinama ništa.

Neka za početak država „pronađe“ gde nestade onih 500 hiljada tona brašna. Makar deo. Da vidimo i shvatimo da se stvarno hoće i može.

Autor je ekonomski analitičar