Hoće li neko probuditi rezignirane

Svi se slažu da su prethodne „velike“ izbore (državne i predsedničke) u maju Leta Dvanaestog dobili disciplinovani i poslušni. Vojnici partije. Koji najčešće nemaju para, ali imaju „čeličnu“ volju i neograničeno poverenje u vođu i dvorjane. A da su dotadašnja vlast i predsednik(pobednik prvog kruga i apsolutni favorit za pobedu u drugom krugu) izgubili jer su apstinirali mnogobrojni rezignirani i razočarani. Ostali kod svojih kuća. Šta su ih to toliko razočarali „njihovi“? (By the way, da su tada znali, da će novi upravo „baštiniti“ vrednosti i principe zbog kojih su apstinirali, verovatno bi tada izašli). Prvo i prvo, partokratija i čitava lavina posledica koju ona izaziva. Nije bitno ko si i šta znaš, već „čiji si“. Takvim principima i zakonom vrednosti, najviša strada tzv. „srednja klasa“(učitelji, doktori, profesori, inženjeri, majstori), koja je u svim vremenima uvek pokretač i developer (razvijač). Zašto čak i najbolji „stručnjak“mora biti nečiji, da bi bio nešto. Dok „novokomponovani stručnjaci“ izrasli na principima „uveče prelistaš, ujutru zablistaš“ i partijskom članstvu postaju „neko i nešto“. Šefuju „rezigniranim i razočaranim“. Drugo veliko razočaranje ima opšti smisao. Globalnih, svetskih razmera. Qvo wadis (kuda ide) svetski kapitalizam. Zašto su nepravde i socijalne razlike sve veće, umesto da sa rastom materijalnog blagostanja budu sve manje. Toma Piketi je sa svojim čuvenim delom „Kapital u XXI veku“, statistički dokazao svetske razmere nejednakosti i nepravde. Dok prosečna godišnja stopa prinosa na kapital iznosi između 4 i 5, a kod najbogatijih kompanija i vlasnika čitavih 10 i više posto, ista takva stopa na rad (zarade) iznosi 1 do 1,5 posto. Najmanje tri puta sporije. Plus, što u ovaj ionako mali postotak ulaze privilegovani menadžeri banaka i kompanija sa astronomskim zaradama, koji pre ili kasnije prelaze na „drugu stranu“ (poslodavce). Posledice su neverovatne. Jedan posto ukupne populacije raspolaže sa 25 posto kapitala u Evropi a 35 posto u SAD. Profesor Piketi jedino rešenje vidi u progresivnom sintetičkom oporezivanju ukupnog bogatstva (kako to slično zvuči našem nekadašnjem neuspelom „porezu na ekstradohodak“). Kako li su se tek naši razočarani i rezignirani „apstinenti“ sablažnjavali kad u svom komšiluku vide „novokomponovane“ biznismene i partijske funkcionere, kako „svakog dana u svakom pogledu sve više napreduju“.

Uglavnom, Leto Dvanaesto i izbori su već aorist. Dolaze novi. Na jednoj strani će opet biti disciplinovani i poslušni. Koji ćute i glasaju. Može li ko, ovoga puta, pokrenuti apstinente. Koji su još daleko razočaraniji i poniženiji. Partokratija cveta. Prvo i osnovno pitanje je „čiji si ti mali“. Nema biznisa i para, ako nisi u nekoj šemi. Kad si u „šemi“, nikad u novijoj istoriji se nisi mogao brže obogatiti. Brzina bogaćenja se čak „srozala“ do 6 meseci (prema „naslovnim stranama“). Što nije bilo ni u „Arkanovim“ vremenima. Mnogi sa vrha vlasti su naprečac diplomirali i doktorirali. Sve masteri i „doktori do doktora“. Oni pravi su u dubokoj ilegali. Manje više, većina se sa nostalgijom seća „žutih“ vremena, koja su na narečenim izborima bojkotovali. Svi sve vide, osim velike armije poslušnih i disciplinovanih. Predvođenih novonastalim „botovima“. Koje predmet rasprave ne interesuje. Pišu u crno-beloj tehnici. Za ili protiv.

Samim tim postaje jasno, da bilo koja i kakva opozicija ima bilo kakvu šansu ako na birališta izvede „rezignirane i razočarane“ apstinente. Nije dovoljno što su oni danas još daleko razočaraniji i rezigniraniji. Šansu nemaju oni koji obećaju da će stvarno ući u „otvoreni rat“ sa partokratijom, nepravdama i nejednakošću, lažnim diplomama i partijskim i političkim „brzopoteznim“ bogaćenjem. To će svi obećati. Kao što su i „sadašnji“ obećali. I opet će obećati. Šansu će imati oni(onaj) kome razočarani i rezignirani poveruju. Da li takvih ima, i ko su oni, pokazaće bliska budućnost. Vredi se boriti.