Hoćemo, nećemo

Pa su našli dodatnih 36 hiljada ili 310 evra za dva meseca, po stalno zaposlenom u mikro, malim i srednjim preduzećima i kod preduzetnika. Loša vest je što se deli i kome treba i kome ne treba. Svima blanko.

Pa će oni kojima ne treba, uzeti onima kojima je ovo direktno davanje nedovoljno. Iako se baš svi slažu da pomoć treba da bude selektivna, ovlašćeno lice tvrdoglavo i nepopustljivo. Kao kod onih 100 evra po glavi punoletnog.

Tada se moglo razumeti. Predizborni marketing od 600 miliona evra. Ovo sada je teže razumeti. Osim da se pokaže sila.

Vi pričajte šta hoćete, ja radim šta hoću. Jednostavno se moglo reći. Po 310 evra u 2 meseca dobijaju zaposleni u delatnostima, koje je najviše pogodila pandemija. (U turizmu i ugostiteljstvu treba, u pekarama i  prehrani, energetici ili proizvodnji dezinfekcionih sredstava, svakako ne).

Ili da se korišćenje pomoći može koristiti samo na osnovu vanrednog periodičnog finansijskog izveštaja za period januar-jun ove godine. Kome prihodi stagniraju ili rastu, nema. Kome padaju više od 15 posto, ima.

Istovremeno je, u našoj nesuđenoj drugoj prestonici Briselu, posle petodnevnih „teških“ pregovora lidera 27 zemalja članica, konsenzusom izglasan budžet za naredni sedmogodišnji period (od 2021. do 2027. godine).

Ukupno hiljadu osamsto milijardi (ili 1,8 biliona evra), od čega je redovni budžet hiljadu i 74 milijarde, a 750 milijardi evra za Fond za oporavak od korone (360 milijardi kao dugoročni zajam, 390 milijardi bespovratna pomoć).

Devedeset sati su lideri „većali“. Najduži sastanak posle 2000. Izdvojila se dva kluba. Klub štediša, koji je hteo da smanji svoja izdvajanja za klub „prijatelja novca“ (lako je pretpostaviti ko je bio član koga kluba).

Na kraju je postignut konsenzus. Dva vodeća vokala ansambla EU, duet MM (Merkel, Makron) otpeva „odu radosti“. U čast „istorijskog dana za Evropu“, kako se svi na kraju složiše. Sa sve komšijom Orbanom.

Iako je korišćenje fondova EU, povezano sa vladavinom zakona i poštovanjem ljudskih prava.

Mi po starom, hoćemo, nećemo. Hoćemo u Brisel. Preko Moskve i Pekinga. Nećemo preko Zagreba i Beča. Hoćemo da se obrušimo na Fridom haus, Reportere bez granica, AFP.

Nećemo da prihvatimo kritike za gušenje medijskih sloboda i jednopartijski parlament. Hoćemo, po zna koji put obeća predsednik ovih dana. Nećemo, kažu neumoljivi podaci.

Od 35 poglavlja, samo je 17 otvoreno, a 2 (slovima: dva) zatvorena. Istog dana (2016. i 2017. godine) kad su i otvorena. Poglavlje 25 – Nauka i istraživanje i 26 – Obrazovanje i kultura.

Najvažnija poglavlja još nisu ni otvorena (slobodno kretanje robe, radnika i kapitala; politika konkurencije; finansijske usluge; poljoprivreda; porezi; socijalna politika i zapošljavanje; životna sredina; zaštita potrošača…). Šta reći, osim da je Crna Gora otvorila i zatvorila sva poglavlja.

Zaključno, sudeći po poslednjim izjavama evropskih zvaničnika i međunarodnih institucija, definitivno nećemo. Jedni rekoše da smo hibridna demokratija, drugi da Srbija prednjači u kineskoj KOVID diplomatiji, treći da posle svih „demokratskih“ dostignuća, sve pregovore treba prekinuti i zamrznuti.

Gde nas je dovela višegodišnja taktika „hoćemo, nećemo“ najbolje pokazuje primer prvih komšija. Novim budžetom EU, Hrvatskoj je u narednih sedam godina (do 2027. godine), pripalo 22 milijarde evra.

Duplo više od očekivanog iznosa koji se pominjao pre mesec dana (10,7 milijardi). Raspodela je sledeća: iz redovnog sedmogodišnjeg budžeta 12,6 milijardi, a iz „kriznog“ (pandemijskog) 9,4 milijarde, od čega je 5,9 milijardi nepovratno. Najviše po glavi stanovnika u EU.

Istovremeno nas je šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici obradovao da je u budžetu EU za period od 2021. do 2027. godine obezbeđeno 12,5 milijardi evra za pretpristupne fondove namenjene zemljama u procesu proširenja. Za ceo Balkan malo više od pola od jedne Hrvatske.

Ako mi od tog kolača dobijemo koliko Hrvatska za jednu godinu (3,4 milijarde evra), biće „puna kapa“. Za utehu, predsednik nedavno obeća da ćemo za godinu i po, stići Hrvatsku. Mi sa svojim, ćemo stići njih sa evropskim milijardama. (Čudno, izgleda da će opet neki izbori).

Opet da se setimo 2000. godine. Posle Petog oktobra Srbija je bila pravi evropski hit. Sa Slovenijom najveći kandidat za članstvo u EU.

Za nas su Hrvati tada bili autsajderi. Koji su uspeli da do 2013. godine pronađu put do Brisela. Srbiju je taktika „hoćemo, nećemo“ toliko skrenula sa pravog puta, da smo očigledno zalutali.

Evropi smo bili bliži tada, nego dvadeset godina kasnije. Nije teško zaključiti, da naš(e) vođa(e), u Evropu hoće samo kad neko dođe ili nas „pritisnu“. Stvarno, neće. Što bi. Kad smo „najbolja ekonomija Evrope“ (poznata pesma našeg tria „Optimist“). Kome nije dobro, neka izvoli. Vize su ukinute.