Hokus, pokus, vozi narode

Auta bi bilo srazmerno odnosu cena i plata. Dakle malo. Za one sa više para. Jer kako ono rekoše opšte prihvaćena četiri Engelova zakona. Šta se dešava kad dohodak građana raste. Procenat trošenja za hranu se smanjuje (1). Procenat ukupnih izdataka za stan(komunalije, nameštaj i kućni aparati) ostaje konstantan (2). Procenat za potrebe višeg reda(kultura, automobili, turizam) raste (3). Procenat štednje raste(4).

Tako bi trebalo da bude, da se nije umešala naša neizbežna „obrnuta ekonomija“(gde je mnogo stvari suprotno u odnosu na „normalne ekonomije“, pa i Engelove zakone). Sa sasluživanjem kreditnih kartica, dozvoljenih minusa i pozajmica. I „srpskim inatom“. Ima da se vozim, pa makar nemao da jedem. Tako da su naše gradske i varoške ulice i svi putevi koliko ih ima (autostrade, državni, opštinski i seoski) pune auta. Od novih mercedesa do „stojadina“ i „jugova“. Nema mesta da se parkira „tolika sila“. Malo, malo pa vas na šoferšajbni „obraduje“ ona cedulja sa kaznom od skoro 2.000. Često se i pauci „omrse“. Kad vas, ne daj Bože „on“ odnese, ni 100 evra vas neće „okaditi“.

Kad već narod toliko voli da vozi, što mu država malo ne pomogne. Zato postoji. Da poveća(ili makar ne smanjuje plate i penzije) i smanji cene goriva. Nafta pada iz godine u godinu, naše cene nafte i benzina se „junački“ bore. Što samo znači da država uzima sebi onu razliku kad padaju proizvođačke cene. Tako dođosmo u paradoksalnu situaciju. Cene goriva su nam među najvećim a plate među najmanjim u regionu. Čak su naše cene slične ili veće od zemalja koje imaju i više od deset puta veće prosečne plate.

Da počnemo sa statistikom. Već svi znate, kolike su naše plate. Naša kolumna ih periodično objavljuje. Slovenija 990, Hrvatska 720, Rumunija 480, Crna Gora 475, Bosna i Hercegovina 425, Bugarska, Albanija i Srbija 380-390 i Makedonija 345 evra. Inače, najveći su Švajcarci sa oko 5 hiljada, Skandinavske zemlje oko 3 hiljade, Amerika 2.300, Nemačka i Francuska oko 2.200 evra. Dok su najmanje Moldavija i Ukrajina sa 200 evra.

Međutim, kod cena goriva je sledeća situacija. Naše današnje maloprodajne cene za evrodizel su 138,90 a za bezolovni benzin 132,90 dinara. Ili 1,13, odnosno 1,08 evra po litru. U bližem i širem okruženju manje cene dizela od nas imaju (u evrima): Makedonija – 0,81; BiH – 0,86; Austrija – 0,93; Bugarska i Češka – 0,96; Mađarska – 1,0; Nemačka – 1,02, a bezolovnog benzina: BiH – 0,89; Bugarska – 0,95; Makedonija – 1,03, Češka – 1,02; Mađarska – 1.06. Hrvati i Slovenci su nam slični, dok su značajno veće cene u Britaniji i Skandinavskim zemljama. No comment. Nešto se ovde ne „slaže“.

Šta reći. Blago Makedoncima. Četrdeset posto jeftiniji dizel. Izgleda kao da su otkrili sopstvenu naftu. Ili im država ima veliki budžetski suficit, kao Srbija. Samo što su oni „dali“ narodu, a naši uzimaju i „prave“ statistiku. Sve u svemu, mi smo i ovde napravili čudo. Plate male, cene velike. Ipak, umesto kućnih, pune javne garaže i trotoari. Hokus, pokus, vozi narode.

Još nam ostaje samo da vidimo zašto su naše cene ovolike. Onih 140 dinara za evrodizel se ovako deli. Nabavna kompanijska cena je oko 65 dinara. Ostatak od 75 dinara ili 54 posto uzima država. Naknada za obavezne rezerve 2,60 dinara, fiksna akciza 50 i PDV ostatak od 22,4 dinara. Slično je i sa bezolovnim benzinom. Samo što ovde državi ostaje još malo više. Kod evrodizela 54, ovde 57 posto. Ako je nabavna cena ista ili slična (nafta je berzanski proizvod), očigledno je da mnoge države uzimaju manje. Pa neka to bude glavno naravoučenije. Ako je akciza povećana kad je deficit bio 200 milijardi, zašto se sada ne smanjuje. Jer, gorivo je ekonomski multiplikator. Jedan od glavnih inputa za čitavu privredu. Kad cena pada, sve se ubrzava. Uvoz pada, izvoz i BDP rastu. Konačno, kad već narod voli da vozi, treba mu pomoći.