Ima li puta do para (2)

Pošto je ovo naša „večna“ tema, evo mog tadašnjeg predloga – kako tražiti i naći pare. Ista kolumna, iste novine, datum drugi mart Leta Prvog. Godinu i nešto posle „Petog“ i SM-ove (Slobodan Milošević) decenije. Citiram: „Kako odrediti granicu između otetog i normalnog? Evo mog skromnog predloga: 60 hiljada maraka (ili 500 mesečno u prethodnih deset godina) za državne funkcionere i direktore u državnim i društvenim preduzećima i 240 hiljada maraka (2.000 mesečno) za privatne biznismene“.

Kako je naša „vremenska mašina“ sve relatizovala? Prvo, i po ovom primeru je jasno ono što se već zna. U startu je evro bio dve (nemačke) marke, a odavno je realni odnos 1:1. Drugo, problem političko – partijskih ekstraprofitera (koji imaju mnogo više nego što su mogli imati od svojih državnih plata), „vremenska mašina“ nije rešila.

Dakle, sve se promenilo, samo je problem ostao isti. Prošla je još čitava decenija i kusur godina, a na veliko zaprepašćenje i razočarenje „šetača“ ne samo da nisu nađene SM pare (ostrvske i druge), nego su nestale i postpetooktobarske. Para nema, a niko nije uzeo.

O parama se ne priča ni u ovom najnovijem talasu „borbe protiv korupcije“. Mnogo je procesa započeto, mnogi su na tapetu, naslovne strane su pune „informacija“ o „gospodi i drugovima“ koji su zavukli ruke u narodni džep, ali zvaničnih informacija ko je kome, kada, koliko i zašto dao, nema pa nema.

Da bi doprineli i pomogli „uvoznim“ ministrima i savetnicima (u finansijama su svi „uvozni“) predlažemo radnu verziju „margine“ onoga (keša, kola, zlata i stalne imovine) što bi političko-partijski funkcioneri iz svih partija i vremena mogli da imaju. Sa sve „povezanim licima“ – članovi uže ali i šire (rođaci, kumovi, svastike, ljubavnice/i) porodice. Mesečno 700 evra (i to je skoro nemoguće uštedeti, ako osim funkcionerske plate od hiljadu evra, nema drugih primanja), godišnje 8.400 evra. Pa puta broj godina. Maksimalno, za dvadeset godina 168.000 evra. Što je samo teorijski maksimum, jer nijedna partija nije bila sve vreme na vlasti. Ova granica se dalje uvećava za ostale realne i oporezive prihode – zarada članova uže porodice, privatnog biznisa, honorara i sl. Sve preko toga, su tuđe pare. Koje se vraćaju, ili žestoko progresivno oporezuju.

Sa domaćim biznismenima je stvar drugačija. Za njih nema margina, mogu, i bolje je da imaju što više, ali se progresivno oporezivanje mora primeniti na sav keš i imovinu koja je stečena iz prihoda koji nisu oporezovani tj. nisu „beli“. Imaj koliko hoćeš, ali plati. Sasvim prosto. Samo ako se hoće.

Redosled poteza je sledeći. Najpre da se jednom kaže, da li je neko, ko i koliko dobijao para od Miška, Darka i drugih „darodavaca“ (kao krunski dokaz da postoji „politička volja“ da se uđe u stvarni obračun sa korupcijom). Drugo da se donese hitan zakon o utvrđivanju porekla imovine i da se tim ili drugim zakonima utvrdi tačna i egzaktna margina onoga što su visoki politički dostojanstvenici mogli steći radeći državni posao, kao i postupak i stope oduzimanja i oporezivanja onoga preko margine. Treće, da se više nikada niko ne optužuje i pritvara, pre procene i analiza ima li preko margine ili nema. Ako ćemo jednom da počnemo, drugačiji početak ne postoji.

P.S. Oslonac ove logične procedure je ona narodna – da se kašalj, ljubavnica i pare ne mogu sakriti. Na državnim organima (od državnog vrha, do pravosuđa i policije) je da dokažu, da je ova narodna poslovica tačna, jer se do sada, u delu para nije potvrdila. I to samo zvanično (preko „institucija sistema“), dok se po kuloarima već odavno sve zna. Na kraju, moram da primetim, da u narodnoj poslovici nije prisutna rodna ravnopravnost – fale ljubavnici.

Autor je ekonomski analitičar