Javni dijalog o (obrnutoj) ekonomiji

Krajnje je vreme da i premijerka počne dijalog – o „obrnutoj ekonomiji“, sa privrednicima, sindikatima, profesorima, ekspertima, novinarima. A da bi bio stvarno javni, mora se i pred kamere. Tet a tet sa drugim mišljenjima i kritikama. Ovako, svi pitaju, niko ne odgovara. Pošto će se po (obrnutoj) ekonomiji zvati javni dijalog, onda neka ga kolumna Danasa prva zatraži i otvori. Sa nekoliko početnih pitanja za razmišljanje i podsticaj buduće rasprave. Krenimo od sledeće priče. Ovih dana nam jedan putar reče kako je iz dobro upućenih izvora čuo da će projekat puta Požega – Boljari (nastavak Koridora XI), vredan 40 miliona evra, raditi „naši Kinezi“. Kao i do sada, uostalom. Dok će se naši, nekada čuveni, a sada blokirani putari i projektanti (zovu ih „penzionerski putari“ jer posao honorarno vode penzioneri, pošto svi mlađi inženjeri odoše), radovati ako ih „naši Kinezi“ angažuju kao podizvođače. Po sistemu pola-pola. Nema posla (sreće) za one koji neće. Ista meta, isto odstojanje, je i kad je reč o kupovini 700, i kusur, čeških „škoda“, umesto naših „fijata 500L“. MUP kupuje od Čeha, a ne od najvećeg domaćeg izvoznika, čiji je suvlasnik. Setite se one čuvene akcije „Kupujmo domaće“. Kad se govorilo da domaće institucije i ministri treba da se voze u domaćem „fijatu“. Kao Rumuni u „dačijama“ (bicikle niko nije pominjao. Nismo mi Holanđani, ili Šveđani).

Sledeće važno pitanje za javni dijalog je: Šta je sa „našim Arapima“. Obećane su milijarde evra (kao one plate od 500 evra). Onda se pojavio „Beograd na vodi“, sa sve kulama i neboderima. Na velikim bilbordima. Posle se saznalo da nije reč o stvarnom investitoru (iako je „nagrađen“ sa 68 odsto vlasništva), nego o developeru, koji je dao projekat i malo „siće“, pa projekat treba da se prodaje i da se prave „kule i gradovi“. Kako nema para, nema ni kula. Ne znači da ih neće biti. Dug je period od trideset godina. Ko poživi, pričaće. Sve se više priča i da je ugovor o avio kompaniji pod znakom pitanja. Postojeći na jesen ističe, o novom se ne govori. Ćutanje, posle godina euforije. Vest da u našim avionima nema više besplatnog sendviča i kolača, ne sluti na dobro. Ali, nisu samo „naši“ Kinezi i Arapi. Svi su „naši“. Osim stvarno naših. Subvencije stranim investitorima „cvetaju“. Najčešće za „šrafciger“ industriju. Nekada je Dinkić krenuo sa 3.000 evra po zaposlenom, 10.000 su bili ekstremi za novine, sad su ekstremi (za mali broj novina) stigli do 20.000 evra. Dođeš, uzmeš i trljaš ruke. Da ne zaboravimo i obavezu plaćanja „subvencionisanim“ novozaposlenim minimalca. I to onog od 25.000 dinara. Ne bi ni pominjali subvencije za strance, jer su već postale opšte mesto, da nije bilo ovog novog slučaja. Posle niza fabrika sa niskim stepenom prerade, na red stigla i pametna industrija. Nemačkoj informatičkoj firmi je, kroz subvencije, dato 9,5 miliona evra. Za 500 inžinjera koji će praviti softver i pare za gazde, po 19.000 evra. Što bi bilo super, s obzirom na to da je reč o visokom stepenu prerade, da premijerka svakodnevno ne tvrdi da naši domaći informatičari mnogo znaju i da su oslonac budućeg razvoja. Da ih nemamo ni blizu dovoljno i poziva sve škole i fakultete, da ih što više školuju. Zar ovoj novi potez nije udarac u leđa tim našim „osloncima“. Uzeće im mlade inženjere. Kako će biti konkurentni sa „Golijatom sa državnim subvencijama“. Zar ne bi bilo pametnije i celishodnije da smo te (i druge) pare dali stvarno našim. Ili su i Nemci postali „naši“.

Poslednja tema za javni dijalog odnosi se na decentralizaciju. Što je ima više na rečima i zalaganjima, to manje u svakodnevici. Država sve uzima, a „lokalu“ vraća „na kašičicu“. Među one malobrojne izvan „verikale“, niko odozgo ne zalazi. Osim kad su izbori. Pravo u mesnu zajednicu, ili dom kulture. Ulazak u suprotnu gradsku, ili opštinsku, upravu je dekretom zabranjeno. Zato ovu opštu temu, garniranu sa sveopštom partokratijom, delegiramo u javni dijalog, najviše zbog najnovije vesti koja glasi: država preuzima besplatno aerodrom u Nišu, jer Niš nema više od milijarde dinara za njegovu rekonstrukciju. Kako nema. Otkuda državi. Iz „niškog“ budžeta. Što jednostavno nije više „vratila“, ili manje uzela Nišu i ostavila aerodrom. Neka njima ostane profit, i budući prihodi od prodaje. Pošto pare nisu obojene, ispada da one nisu problem. Nego je „štos“ u tome što „ovi gore“ sve znaju i sve mogu, a „oni dole“ slabo šta. Šta će njima aerodrom i pare. Hitno u javni dijalog. Ili zvanično proglasite sveopštu centralizaciju i nacionalizaciju.

Za sada toliko. Svi se slažu da bez nove industrije nema viših stopa rasta BDP-a, investicija, plata i penzija. Ništa ne raste na drvetu. Naravno, osim politike. Može li privredni sistem zasnovan na subvencijama za strane investitore (najčešće u proizvode niskog stepena obrade i male dodate vrednosti), visokim poreskim obavezama i očiglednom favorizovanju „naših“, umesto naših, uspeti da se „podigne“ i u zadnji čas uskoči u evropski voz. Makar u ovaj zapadno-balkanski. Cifre opasno opominju. Od početka SEKE (svetske ekonomske krize), odnosno u periodu od 2008. do 2017. godine, naš BDP je porastao 8,3 odsto, u Nemačkoj – 22 odsto, u Albaniji – 24 odsto, u Rumuniji – 30 odsto, a u Bugarskoj – 40 odsto. Naš BDP po glavi stanovnika jedva dostiže 5.000 evra, a prosek 28 zemalja Evropske unije je 30.000 evra. Možda nam samo još javni dijalog može pomoći. Premijerko, objavite termin plan i spisak učesnika i podelite odgovornost sa narodom!

Autor je ekonomski analitičar