Jedan plus dva jednako nula

Gde smo bili, šta smo hteli da budemo, gde smo sada. Bili smo propala i ruinirana ekonomija sa 169 posto javnog duga (prema bruto domaćem proizvodu), platama i penzijama od 50-60 evra (istina, tada je evro bio mnogo „jak“), bez stranih investicija, sa građanima željnim potrošnje(od zamene dvadesetogodišnjih televizora i frižidera kupljenih u doba Ante Markovića, do „krpica“ i turizma). Hteli smo da se promenimo, reformišemo i postanemo članica Evropske unije. Tada se govorilo, najdalje do 2010. godine. Obećavali smo savremeni kapitalizam sa „ljudskom“ likom, sa malom stopom nezaposlenosti a velikom stopom investicija (najmanje dve milijarde evra godišnje), preduzetništvo i „čuvena“ MSP (mala i srednja preduzeća). Da nam je neko rekao da ćemo tada dalekog Leta Četrnaestog tek postati kandidat za EU i da će nam prosečne plate biti manje od 400 evra, smatrali bi to uvredom i provokacijom.

Ako izuzmemo SEKU (svetsku ekonomsku krizu) kao objektivan faktor koji je „dosolio“ našu razočaranost postignutim u odnosu na obećano i očekivano, ali i na mogućnosti, sa ove višegodišnje distance, naša petnaestogodišnja kolumna proglašava dve ekonomske i jednu političku kategoriju kao najveće negativne uzročnike našeg sadašnjeg stanja. Ekonomski su nerealan (previsok) kurs dinara(1) i visoke i razarajuće kamate (2). Politički je Partokratija kao vladavina partija preko svojih feuda – ministarstva, agencija, fondova i javnih preduzeća, što je rezultiralo ogromnom javnom potrošnjom, gubicima i deficitima.

Pomenuti negativni multiplikatori su bili stalna, dežurna tema naše kolumne. Do granice da preterujemo i da smo dosadni. Međutim, ako su oni zaista „najveći“, što će konačno presuditi sud vremena, to je naša najveća satisfakcija. Kurs dinara je definitivno devastirao domaću privredu. Postojeće sisteme je razorio i onemogućio da rade i opstanu, novi investitori nisu došli. Nestala je domaća industrija, ali je zato napravljeno mnogo velikih i luksuznih trgovinskih „sitija“ za potrošnju, i otvoreno mnogo banaka da tu potrošnju kreditiraju. Sa kamatama, koje polako vode u „dužničko ropstvo“. Zašto nema ni onoga čega ima u čitavom okruženju. Novih mini hidrocentrala, elektrana na biomasu, vetrogeneratora i drugih vidova obnovljive energije, a uvoz struje traje i trajaće. U poslednjoj deceniji prosečan kurs evra je povećan 40 posto, a zvanična kumulativna inflacija (cene na malo ili potrošačke cene) za 123 posto ili preko tri puta više. Što bi značilo da bi, ako bi kurs pratio „domaću“ inflaciju, isti morao biti najmanje 250 dinara. Lako je zaključiti da je za uvoznike država obezbedila ekstraprofit. Dok je „izvoznim dinarom“ moglo svake godine da se plati sve manje struje, nabavi goriva i isplati plata zaposlenima. Nema šta više da se doda i oduzme.

Isto je sa kamatama. Svakome iole objektivnom je jasno da su referentne stope centralne banke i kamate poslovnih banaka razorile privredu. Pre svega domaću, jer su strane firme „povlačile“ kredite iz „svojih“banaka, direktno iz inostranstva. Kakav to biznis postoji u Srbiji da pokrije dinarske kamate od 20 i kusur posto i devizne od osam do 12 posto. Ako EURIBOR kao referentna stopa centralne evropske banke iznosi 0,15 posto godišnje (i 50 puta je pao za vreme SEKE), kako je naša referentna stopa 8,50 posto, iako se hvalimo inflacijom od dva posto.

O Partokratiji nećemo ni reči. Toliko je pošasti donela i donosi da je slobodno možemo proglasiti višegodišnjom „elementarnom nepogodom“, koja je pogodila Srbiju.

Dakle, oni čuveni „lanci i katanci“ eksministra Bogija (Bogoljuba Karića – primedba D.V.) su isključivo delo precenjenog dinara, drakonskih kamata i feudalne vlasti. Ne sećamo se čime ih je on objašnjavao i kako nameravao da ukloni, ali je ovo jedini put. Umesto da se hvalimo stabilnim kursom, efikasnim bankarskim sistemom i jakom državom, treba sve da „obrnemo“. Da kurs služi privredi, industriji i izvozu (a to znači da hitno bude najmanje 30 posto veći), da se referentna stopa NBS i bankarske kamate najmanje prepolove, da država daje dodatne garancije kao obezbeđenje kreditiranja MSP (kao kod „normalnih“ država), i da kompletan javni sektor jednom shvati u kom su veku i milenijumu. Inače, Bogijevi „lanci i katanci“ će vrlo brzo stići na svaku drugu fabričku halu. Pa ćemo, posle naredne decenije, praviti novu rang-listu faktora koji u zbiru opet daju nulu. Dva (ekonomska) plus jedan (politički) jednako nula.