Kad je teško, privreda

Za te tri godine budžetski deficit je iznosio ukupno 661 milijardu dinara (2012 – 213; 2013 – 201 i 2014 – 247 milijardi), dok je javni dug porastao za oko osam milijardi evra (2012 – 2,9; 2013 – 2,4 i 2014 – 2,6 milijardi). Pošto su budžetski deficiti i javni dug, kao spojeni sudovi, sve je bilo logično i neizbežno. Javnim finansijama je pretio bankrot. Tadašnji (sadašnji) su za sve optuživali bivše, bivši su, kad bi ponekad dobili reč, tvrdili da je sunovrat javnih finansija baš počeo od sredine 2012. godine. Dok su „bivši i sadašnji“ dokazivali ko je kriv, u privredi je uvedeno vanredno stanje. Ukaz o proglašenju vanrednog stanja, donela je naša obrnuta ekonomija krajem Leta Dvanaestog i tako: „kad je teško, privreda“. (Umesto Čovića, iz onog nekadašnjeg čuvenog izbornog slogana.). Bez obzira na teško stanje privrede, morale su se uvesti mere štednje i fiskalne konsolidacije. Epilog je poznat. U 2015. deficit je gotovo prepolovljen. Sa 247 milijardi dinara pao je na 135 milijardi, da bi u 2016. stigao do „istorijskog minimuma“ ove vlasti od osam milijardi dinara. Na kraju septembra ove godine prikazan je budžetski suficit od gotovo 67 milijardi. Posledično je stagnirao i smanjivao se javni dug. Sa 24,8 miliardi evra, ili 75 odsto BDP-a, stigao je do 24,1 milijardu, ili nepunih 65 odsto BDP-a. (Koliko je tom smanjenju doprineo ničim izazvani jak dinar, posebno je pitanje).

Da su ovi rezultati prevashodno „pobeda“ rasta poreskih prihoda i smanjivanja nekih rashoda (plate u javnom sektoru i penzije), a da se privreda ni izbliza nije oporavila i izašla iz „vanrednog stanja“, pokazuju niske stope rasta BDP-a. Najniže u okruženju. Prosek u pet završenih godina sadašnje vlasti iznosio je 1,44 odsto godišnje, dok će za sedam godina (2012. do 2017) iznositi 1,61 odsto (uz optimističku procenu stope od 2,5 odsto u 2017. godini). Ilustracije radi, u devet „komšijskih“ zemalja Cenralne i Istočne Evrope prosek za sedam prethodnih godina iznosi najmanje tri odsto (i to sa nama, koji kvarimo prosek). Potrebe su još veće. Da bi se privreda „ubrzala“ i građani živeli stvarno bolje, bilo je potrebno da i naš prosek u prethodnih sedam godina bude najmanje tri odsto , kao i da u narednim godinama ostvarimo stopu rasta od četiri do pet odsto. Da smo imali stopu od tri odsto, ostvarili bismo kumulativno veći BDP za 3,3 milijarde evra, ili 396 milijardi dinara. NO COMENT, koliko je to novca.

Kako su novi zakoni i ekonomske politike, sve više „stezele“ privredu?

1. Najpre je od oktobra 2012. godine opšta stopa PDV-a sa 18, povećana je na 20 odsto, a niža sa osam na 10 odsto od početka 2014. Da li je onda čudno što su prihodi od PDV-a sa 300 milijardi (u 2008. godini), narasli na 456 milijardi na kraju 2016.

2. Tek su akcize, kao unapred osiguran prihod kroz maloprodajne cene, imale burni trend. Postojeće su povećavane više puta, a uvedene su i na struju. Pa su prihodi više nego duplirani – sa 100 milijardi dinara (u 2012. godini), narasli su na 235 milijardi dinara na kraju 2016.

3. Stopa poreza na dobit je sa 10 povećana na 15 odsto. U decembru 2013, sa početkom primene od 2014. godine, Izmenama zakona o porezu na dobit, ukinuto je pravo na korišćenje poreskog kredita po osnovu nabavki osnovnih sredstava. Što je bio veliki udar na privredu i njenu konkurentnost, posebno kad se zna da je prosečna starost opreme 27,5 godina (u EU 15,5 godina). Istina, pomenutim zakonom su predviđeni podsticaji za investicije od preko milijardu dinara (oko 8,5 miliona evra), koje „zapošljavaju“ više od 100 novih radnika. Samo što nisu nacrtali kandidate. Mikro, malim, srednjim, pa i velikim (našim), ništa.

4. Već se decniju i po, privredi obećavaju niže stope poreza i doprinosa na zarade, kao najteži teret u poslovanju. Ali svi i dalje beže od dokazane filozofije „smanji stope, povećaj osnovicu“. Lako je Rumunima, njihove stope rasta BDP-a su između četiri i pet odsto, pa mogu. Nama je, ipak, bolji „vrabac u ruci, nego golub na grani“.

5. Minimalna cena rada je povećana za 10 odsto – sa 130 na 143 dinara po satu, odnosno sa 22.880 na 25.168 dinara mesečno. Ceo teret snose poslodavci, država ne participira ne smanjujući namete na zarade. Čak i neoporezivi deo zarade od 11.880 dinara, još nije povećan.

6. Evro je oslabio od početka godine sa 124 na 119 dinara, ili za četiri odsto. Posledice filozofije: „jak dinar, slaba privreda“ su svuda vidljive. Na sve strane veliki trgovinski centri sa uvoznom robom, izvoznici promukli od kukanja.

7. Povraćaji PDV-a stalno kasne. Pogotovo kad se poklope sa presecanjem bilansa državne kase na kraju meseca. Šta to znači za izvoznike i „male“, najbolje oni sami znaju. Pogotovo što moraju da obračunaju i plate PDV na fakture ispostavljene državi, a država ne plaća ceo iznos fakture, sa sve PDV-om (veće 20 nego 100 + 20).

8. O subvencijama za investicije koje zapošljavaju nove radnike, već smo mnogo puta govorili. Podatak da ih više, odnosno 90 odsto, koriste strani, a manje (oko 10 odsto) domaći investitori, sve govori.

9. Krediti za one kojima su najpotrebniji, i dalje su nedostižni. Možeš imati najbolju ideju i biznis plan, ako nemaš dve godine poslovanja i „tvrdu“ hipoteku, nema kredita. Naša ideja o dodatnim garancijama opština i gradova za „svoje“ firme koje imaju šanse, nije ozbiljno razmatrana. Posebno je interesantno sa kamatama. Nisu samo tri puta više od evropskih (naša referentna stopa 3,5, a u EU nula odsto godišnje), nego i dalje imamo obaveznu deviznu klauzulu. Jer, dinaru se, dugoročno, ne veruje.

Umesto zaključka: fiskalna konsolidacija nije posledica privrednog rasta i oporavka privrede, nego većih nameta i pogrešnih ekonomskih politika, prema toj istoj „hraniteljici“.

Autor je ekonomski analitičar