Kako do 470 evra

Koji negde sedi i vodi statistiku. Računa i upoređuje. Sa onim što je bilo ranije i sa onim kod komšija i prijatelja. Kako i dolikuje, krenućemo od plata. Po njima se najviše meri „kvalitet života“. Ako neko pita „šta je sa penzijama“, očito nije odavde. Od penzionera još samo Bog nije digao ruke.

Pre prelaska na „raspravu u pojedinostima“ (kako se to u našem jednopartijskom Parlamentu kaže), jedna vanredna vest. Sedamnaestog januara Leta Devetnaestog, provincija okupirala prestonicu. Autobusi i narod zakrčili glavne prestoničke ulice i bulevare. Samo što to nije bio protest. Niti pobuna protiv one narodne „provincija radi, Beograd se gradi“. Zbog čega se jedino „masovno i organizovano“, do sada, dolazilo u Beograd. Prosvetari, malinari, otpušteni radnici, branioci reka i potoka… Tako je makar bilo do sada. Sad su došli da vide i podrže svog predsednika, iako su svakog dana sa njim na televizijama i novinama. Kao i predsednika „bratske Rusije“. Ne samo da nisu videli, nego ni čuli. DŽaba dolazili i blokirali prestonicu. Kako džaba? Vlast je pokazala „mišiće“. Zato je i krenulo preko hiljadu autobusa. Novi prilog u brojnim paradoksima „obrnute ekonomije“.

Sad se vraćamo platama. Prvo malo statistike. Naš BDP (bruto domaći proizvod 2017. godine je bio oko 4.750, a prošle godine će dostići oko 4.900 milijardi dinara ili oko 41 milijardu evra. Dok će BDP po glavi stanovnika (najnoviji podaci govore o tačno sedam miliona) iznositi oko 5.800 evra. Poslednji podaci tvrde da je broj zaposlenih prešao dva miliona (radi „lakše“ matematike uzećemo celu cifru – dva miliona). Prosečna neto zarada (čiji nivo mnogi osporavaju) je oko 50.000 dinara (420 evra). Tako proizilazi da je sada ukupan godišnji iznos neto zarada 1.200 milijardi dinara. Što čini oko 25 odsto BDP-a. Odnosno, približno kao ukupni godišnji budžetski prihodi centralne države. Što je na makro planu mnogo i nepodnošljivo. Trpe investicije i razvoj.

Dok je na mikro planu (zaposlenog i njegove porodice) nepodnošljivo malo. Krećemo se u „zoni siromaštva“. Pogotovo za onih preko 50 odsto koji su ispod proseka. A tek onih koji su na minimalcu, ili onih 300.000 koji su manji i od minimalca. Koji je, podsećamo, do sada bio 26.000, a od januara će biti veći za 8,6 odsto veći i „dostići“ 28.000. (Dok je na primer, kilo luka „dostiglo“ 100 dinara). Prosečna neto zarada od 50.000, iznosi svega 70 odsto prosečne potrošačke korpe od 70.000 dinara. Treba li ponoviti da je u godinama pre SEKE (Svetske ekonomske krize) prosečna plata bila veća od prosečne „korpe“? Glavni razlozi su usporen privredni rast i što je svaka neto zarada opterećena sa 62 odsto poreza i doprinosa. Na 50.000 prosečne neto zarade, 31.000 poreza i doprinosa. Ili na godišnjem nivou oko 740 milijardi. Od poslodavaca državi.

Sledi glavno pitanje. Kako se promenom cifara (statistički) boriti protiv siromaštva? (Sve mere se primenjuju na prosečnu zaradu od 50.000 dinara). Prvo, da se neoporezivi deo zarade sa 15.000 poveća na 20.000. To bi smanjilo prihode državi a rasteretilo poslodavce, po osnovu poreza na zarade, za najmanje 10 milijardi dinara na godišnjem nivou. (Nažalost, ovaj porez je jedan od malobrojnih koji pripada opštinama i gradovima, pa ova mera ima smisla samo ako država poveća transfere lokalnim samoupravama). Drugo i glavno je smanjenje doprinosa fondovima (PIO, zdravstvo i za nezaposlene). Ako bi se zbirna stopa poreza i doprinosa smanjila za 10 odsto, sa sadašnjih 62 na 56 odsto na neto zaradu, ostvarilo bi se rasterećenje poslodavaca za 74 milijarde. Koji bi mogle da se „pretvore“ u plate. Pričati o „obećanju“ predsednika Privredne komore o zbirnoj stopi poreza i doprinosa na neto zarade od 46 odsto je bespredmetno. Možda u nekoj dalekoj budućnosti. Kad „dosadašnjoj“ uštedi od 84 milijarde (10 na povećanju neoporezivog dela zarade i 74 na smanjenju zbirne stope poreza i doprinosa) dodamo oko 10 milijardi dinara od već realizovanog ukidanja doprinosa za nezaposlene na teret poslodavca od 0,75 odsto na bruto zaradu), dobijamo fond za rast plata od 94 milijarde. Što je manje od dva odsto deficita BDP-a. Mala šteta za veliku korist. Pogotovo ako se negde drugde uštedi. A i te kako ima prostora.

To je oko 4.000 dinara mesečno po „glavi“ zaposlenog. Ako bi BDP u ovoj godini rastao pet odsto (koliko bi morao, da koliko-toliko „stignemo“ veliko zaostajanje), dobijamo novih 2.500 dinara mesečno. Tako dolazimo do „novog“ maksimalnog mesečnog proseka neto zarade od 56.500 dinara, ili oko 470 evra. Što je „fantastičnih“ 13 odsto više od trenutnog proseka neto zarada.

Ovo je „gruba“ matematika. Sve ostalo je politika. Kao „onih 500 evra“ koji dolaze sami od sebe. Naša kolumna je dala konkretan predlog. Ostalo je do premijerke.

Autor je ekonomski analitičar