Kakva nedelja

Da je bilo obrnuto, niko nas ne bi oprao. Taman kad smo pokazali kolika smo vojna sila, da nam na stadion JNA (armijski) unesu tuđu zastavu. I to onu koja jedino nije smela da se „probije“. Između naših famoznih obaveštajnih Scila i Haridbi. Koje sve vide i sve čuju. Ovako, imamo alibi. Obaveštajne sile (BIA, VOA, VBA i ostale „udbe“ i cije“) bile su zauzete pripremom bezbednosti za vojnu paradu i „prvog državnika sveta i okoline“. Inače bi onu bespilotnu letilicu „uhvatili“ već posle prva tri metra leta.

Nego da se mi ne mešamo u vojne sile i zastave. Da se vratimo na srpsko-rusku ekonomsku agendu. Prva pretpostavka je bila da su sa „prvim čovekom sveta“ došle pare i investicije. Da se jednom razveju kritike i sumnje dežurnih dušebrižnika i ruso-skeptika. Koji samo licitiraju i broje. NIS uzeli skoro za džabe; rudnu rentu na našu naftu plaćaju samo zanemarljivih 3 posto (svi ostali 7); gas i naftu skupo plaćamo, onaj već famozni železnički kredit od milijardu dolara dobijamo još od Leta Osmog (tada nam je dolazio predsednik Medvedev, bez parade); Železaru Smederevo, RTB Bor i još neke naše tzv. „rupe bez dna“ navodno odavno merkaju, ali ne dolaze; o ruskom izvoznom „bumu“ poljoprivrednih proizvoda maštamo već desetak i kusur godina; posledično u stranim investicijama „braća“ učestvuju sa svega 3,5 posto u poslednjih deset godina. Lament završavaju zaključkom. Kad se već žrtvujemo zbog Rusa i rizikujemo odmazdu „naših“ Evropljana („kandidati“ smo najzad nedavno postali, posle niza godina čekanja i izneverenih nada), što nas već jednom ekonomski ne „povuku“. Kad su puni para i potreba. Da bam povećaju rudnu rentu na makar sedam posto (trebalo bi i više, da bi kompenzirali zaostatke), da investiraju pola milijarde u Rafineriju Pančevo i time pokažu da „računaju na nas“ kao regionalni energetski centar, da potpišemo državni sporazum o dugoročnom izvozu naših poljoprivrednih proizvoda (mesa, svežeg, zamrznutog i sušenog voća i povrća) preko niza konkretnih aktivnosti – otvaranje distributivnih centara, zadruga, dugoročnih zasada i sl. Jednom rečju, da ulože i sufinansiraju primarnu poljoprivrednu proizvodnju i preradu, pomognu da spasimo selo i provincijsku Srbiju. Da jednom „velike šanse“ (godinama govorimo da nam je poljoprivreda najveća šansa, a krava, ovaca, šljiva i seljaka sve manje i manje) postanu stvarni dolari i rublje. Konačno, da preuzmu makar Železaru Smederevo i finansiraju neku deonicu autoputa.

Umesto prethodnih dugoprepisivanih očekivanja dobili smo: Sporazum o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka, Sporazum o razmeni carinskih podataka, Sporazum o vojnotehničkoj saradnji, Sporazum o readmisiji (to je slično onome što imamo sa Evropom o obaveznom vraćanju „lažnih azilanata“), Memorandum u oblasti energetske efikasnosti i samo dva konkretna sporazuma (rekonstrukcija železničkog Koridira X i kreditiranje kupovine 27 ruskih dizel motornih vozila). Luk i voda, ako nema nešto tajno i diskretno. Poput uvoza „Fijata“ u Rusiju bez carine, ili neke tajne „milijarde“ za spas budžeta i države. Poput one „ujedinjene arapske milijarde“.

Dosadašnja iskustva nam ne daju neku veliku nadu. Najčešće se desi „obrnuta ekonomija“. Da mi pomažemo „velikog brata“. Pa ga posle još više volimo. (By the way, analitičari društava tvrde da je to zakonito. Narod najviše voli „veliku silu“ i diktatore. I to sve više što je siromašniji i bedniji. Pa navode Kubu i Severnu Koreju. O našim iskustvima, ne bismo). Tako da smo svi mi pomalo Rusi (kao i komunisti). Kao što ne valja što smo (pomalo) komunisti tako još manje valja što smo Rusi. Pošto ni Rusima, nije baš dobro što su Rusi. (Jer bi sa svojim mineralnim blagima, da su imali efikasan i demokratski sistem i vođe, danas bili Švajcarci ili Norvežani.)

Elem, ako nam, pored Evropske unije, treba još jedan strateški ekonomski partner i „stariji brat“, mnogo bolji su nam Kinezi i/ili Arapi. Kinezi izgradiše most na Dunavu, prave autoput, uskoro će i prugu, ostaje im samo onaj rečni kanal do Soluna. Da to nije anegdota, nego investicija u budućnost, pokazuje da je upravo eksministar koji je lansirao ovu „smešnu“ ideju (tako se tada smatralo i govorilo), postao ambasador u Pekingu. Jedini konkurenti Kinezima mogu biti oni arapski šeici. Koji obećavaju Beograd na vodi. Kad kanalom od Soluna krenu belosvetske jahte i brodovi, da ima gde da stignu.