Kakva zvezda, takva država

Travuljina i korov (ispada da je i ručna kosa postala nedostižna). Sve kao u onoj čuvenoj Bogijevoj priči o „lancima i katancima“ na našim fabrikama. Zrela i Marakana za „lance i katance“, ali ih nema zbog one već tradicionalne povezanosti sa „narodom i državom“. Kao što ih na kraju krajeva mora biti, ako neko ne dođe. U dlaku isto kao kod FAP-a ili Železare Smederevo.

A to je ona ista Crvena Zvezda koja se već dalekog Leta Devedeset prvog prošlog veka, popela na krov Evrope i sveta. Prvak sveta, bre. Kao Real, Barsa, Bajern i Mančester. Čime je dat odgovor zašto se sve ovo dogodilo. Tada smo imali jaku državu i ekonomiju. Jugoslavija je bila i statički (u tom momentu) i dinamički lider Srednje i Jugoistočne Evrope. Kao što mi sada sa zavišću i divljenjem slušamo i/ili gledamo (na kredit) Moskvu, Varšavu, Prag i Bratislavu, tako su se svi tada divili Beogradu i Zvezdi. Posle je došla politika…, i „obrnuta ekonomija“. Teški i otrežnjujući oporavak još traje. Sa mnogo razočarenja i izneverenih obećanja i nada.

Samo pratite i gledajte. Tada je većina reprezentacije igrala u našoj ligi, da ne kažemo Zvezdi. Sada je san svakog fudbalera Zvezde i svih ostalih klubova da bilo gde odu. Od kadeta do veterana. Uostalom, kao i inženjera ili lekara. Čak i talentovanih studenata. Od Islanda, preko Poljske i Rumunije, do Kipra, Rusije, Azerbejdžana i Kine. Ostaje samo ko mora. I ko nije uspeo u inostranstvu. Pa mora da se vrati. Zar je onda čudno što se domaći fudbal igra za ko zna koga. Pošto publike tako reći nema. Nekad, su ruski klubovi, stadioni i fudbaleri bili kao naši sada. A mi smo bili kao oni danas. Danas je Spartak iz Moskve napravio stadion-čudo za preko 300 miliona evra. Kao Zvezdin sadašnji budžet za 60 godina. Dva sveta, eto to je. Samim tim je sasvim jasno što iz domaće lige niko ne igra u reprezentaciji. I što je reprezentacija po rejtingu znatno iznad klubova. Niko „domaći“ ne igra. Ono malo novih i rekonstruisanih stadiona imaju samo privatni ili prećutno privatizovani klubovi. Poput Voždovca ili Čukaričkog. (Umesto da oni budu „recept“, kod nas se još priča o nekim „narodnim“ klubovima).

Nažalost, tako će ubrzo biti i sa košarkom i rukometom. Već i tamo imamo malo „domaćih“ igrača. Da troškovi i izgradnja i održavanje objekata (sportskih dvorana) i honorari igrača nisu višestruko manji nego u fudbalu, bilo bi slično. Kao što će i biti, ako se u čitavom sportu ne desi „zemljotres“. Da prorade privreda, ekonomija i država i da se konačno uredi sistemska regulativa u sportu. Neće zakoni sami po sebi ništa doneti, ali je potpuno apsurdno da posle dve decenije kakvih-takvih privatizacija tzv. društvenih i državnih preduzeća, sport nije ni „načet“. Kao da je nekome stalo da se prvo stave „lanci i katanci“ pa onda počne transformacija.

Dakle, nužni uslov je rast privrede i BDP-a i zainteresovanost domaćih i stranih investitora. A preduslovi, koji su davno trebali biti usvojeni u Parlamentu je stimulativan zakon o sportu i zakon o privatizaciji sa što više realnih modaliteta i relaksirajućih uslova (može ne samo „džabe“, nego ako treba i da se doplati, samo da se spasi). Ako kod nas omiljeni Putin ima pravo da naredi svojim oligarsima – Ili preuzmite klub „X“ i napravite nov stadion, ili ćemo „okrenuti list“, što i mi ne probamo. Bolje je, ako nema stranaca, da neko naš kupi i spasi Zvezdu i Partizan, makar OFK i Rad, nego da rukovodi Železnicama ili Koridorima, i tako vrati „deo duga“. Stručnjaka imamo, samo ako ih hoćemo, a para nemamo.

Takođe, valjda je vreme da se poreska i fiskalna politika stimulativno odnose prema donacijama u sportu. Svaki dinar u sport (ne računa se pranje para), dva dinara poreskog kredita kod poreza na dobit i 50 posto olakšica na poreze i doprinose na zarade fudbalera, stručnog i trenerskog kadra i zaposlenih u administraciji klubova.

Konačno, kratkoročni spas je i start regionalne fudbalske lige (zar Jadranska liga u košarci, koja je na početku dočekana na „nož“ nije najbolji putokaz). Ako se i toliko ne može, onda se Zvezdi teško piše (ostatak rečenice preskačemo).