Kamioni, avioni – rezime

Prelazimo na nove. Dosta je bilo. Naša „obrnuta ekonomija“ je među prvima počela da obrađuje temu o tome ko i kako za državu gradi puteve i pruge, i ko i kako „vozi“ naše avione i aerodrome. U vezi sa tim, obaveštavam naše čitaoce, da su samo u ovoj poslednjoj nedelji, u dva teksta u „Danas“-u,koja potpisuju renomirani ekonomski analitičari, potvrđene naša teze.

U tekstu Mijata Lakićevića objavljenog u „Danas“-u u sredu, jula Jedanaestog, Leta Osamnaestog, u priči o diskutabilnoj izgradnju brze pruge od Beograda do Subotice, putem međudržavnog aranžmana sa Kinom, naša „obrnuta ekonomija“ je prećutno javno pohvaljena. Kao preteča svih „sumnjala“ u međudržavne aranžmane. Setite se, mi smo u više nastavaka, pre dve-tri godine u kolumnama „Putarska je tuga pregolema, posla ima, al za naše nema“, govorili o međudržavnim aranžmanima o izgradnji pojedinih deonica autoputeva, od strane Kineza i Azerbedžanaca. Zaključili smo da je sada, kad novca u svetu ima i previše i kad su kamate najmanje u istoriji(oko nule), za kapitalne investicije najbolje raspisati dva tendera. Jedan finansijski, gde bi konkurisale banke sa „viškom“ novca. Jedan izvođaćki, gde bi, koliko je to formalno-pravno moguće, naši ugledni(nekada) putari, imali prednost. Nije ozbiljno shvaćeno, ni prihvaćeno. Izabrani su Kinezi i Azerbejdžanci. Veće kamate od „evropskih“, i klauzula da obavezno sami izvode radove. Naši najviše mogu da budu podizvođači. Kad se „namire“ glavni izvođači, šta ostane. Da li se još neko „namiruje“(čuveni IMT – Ima li Mene Tu), ostaće „večna“ tajna. Sad se sindrom međudržavnog aranžmana „nadvio“ i nad pruge. Kinezi (opet) dolaze. Maglovito i skupo. Makar na prvi pogled. Kakva je stvarna „matematika“ za sada niko ne zna. Sve počiva na emocijama. Pravoverni hvale i veličaju, krivoverni se „čude“ i grde. A u ekonomiji u kojoj vladaju emocije, uvek stradaju cifre i procenti(rasta).

Druga, „završna reč“ je o avionima i aerodromima. Da se prvo podsetimo. Neka po(ob)našanje države, ilustruju tri „državne(Božje) zapovesti“.

1. I reče država pre pet godina. Mi smo loš preduzetnik i treba nam partner. I bi tako. U „JAT“ dođe Etihad. Da se povećaju profit i investicije. Kažu da se sve povećalo, ali država i dalje daje subvencije. Mnogo veće od profita. Da se opet pozovemo na „Danas“. U tekstu u vikend broju(14-15.jul), analitičar Miša Brkić, dovodeći u pitanje „postignuća“ Er Srbije, sabrao sva državna davanja i subvencije i došao do vrtoglave cifre od 109 miliona evra. Direktne subvencije i donacije 21, podrška razvoju infrastructure 12, neplaćanje roba i usluga državnim firmama 22, kredit Fonda za razvoj 14, i pozitivne kursne razlike 40 miliona evra. A profit 5 miliona, od čega državi „dolazi“ 2 i po miliona. Pa iduće godine opet isto.

2. I reče država pre nekoliko meseci. Zaista vam kažemo i još jednom potvrđujemo da je država najlošiji preduzetnik. I bi tako. Pa dade Francuzima koncesiju od 25 godina na „Nikolu Teslu“. Vreme će pokazati kakve će se cifre pojaviti(što nas ne treba mnogo da interesuje u naredne dve i po decenije), uz opasku da bivše rukovodstvo tvrdi da je aerodrom više nego dobro poslovao. Očito nije dovoljno dobro, kad je dat strancima. Samo reči hvale za državu koja priznaje da ne ume da void biznis. Da ne beše…

3. I reče država pre dva-tri meseca. Zaista vam kažemo da su opštine i gradovi najlošiji preduzetnici, a država dobar preduzetnik. I bi tako. Uze „Konstantina Velikog“ od Niša. Centralna(beogradska) uze od lokalne države. Strategije pod 1 i 2, zaboraviše. Uzalud građanski protesti. I cifre. Koje dokazuju pozitivno poslovanje i povećanje broja putnika 100 puta u poslednjih nekoliko godina. Ili to nekome smeta, ili dobri primeri nisu za „lokal“. Zna se gde je „pamet“.

Tako se u okviru iste države, za istu delatnost formirala tri modela, Strano, mešovito i javno preduzeće. Dosledno i principijelno. Aferim. Jedino što sada nikako ne znamo da li je država dobar ili loš preduzetnik. Ili to zavisi ko „sudi“. A sadašnje „sudije“ su uvek u pravu. Cifre niko i ništa ne pita.

Da na kraju rezimiramo. Da li su u sadašnjim uslovima ponude kapitala i kamatnih stopa, za naše puteve i pruge bolji Kinezi bez tendera, ili banke i naši putari sa tenderom, i šta raditi sa „avionima i aerodromima“, treba da kaže ozbiljan i argumentovan „unutrašnji dijalog“. Obeju strana. Državne i ekspertske. Statistika, dijagnoza i rezime. Ni po Babu, ni po ministar(kama), ni po kritičarima i ekspertima „opšte prakse“. Već po pravdi „Boga jedinoga“, po imenu „cifra“. Makar je sada lako sve izračunati. Ako ima dijaloga. U monologu, gde dva i dva nikada nije četiri, već svako ima svoju „matematiku“ i publiku, strada istina, a prosperira IMT(Ima li Mene Tu).

Autor je ekonomski analitičar