Nama, davnim studentima ekonomije, Marksov „Kapital” od preko hiljada strana, godinama je istovremeno bio „sveto pismo” i bauk. Ovaj „dinosaurus” se polagao i po petnaest puta. Kod profesorke Vere Pilić nije bilo privilegija i protekcije, jer je „obožavala” Karla Marksa. Decenijama vodećeg ideologa socijalističke ekonomije. Kasnije, kada je socijalistička ekonomija „propala”, nestao je i ispit „Kapital”, a neprikosnoveni Marks je postao samojedan u plejadi teoretičara koji se izučava u Ekonomskim doktrinama. Liberalizam i kapitalizam su obeležili XX vek. Onda se, uporedo sa novom velikom ekonomskom krizom pojavio još jedan „kapital”. Piketijev „Kapital u 21. veku”, koji je, ne samo dodatno uzdrmao temelje neoliberalnog kapitalizama, nego opet aktuelizovao Marksov (iz 19. veka).
Piketi je prihvatio osnovnu tezu Marksa da kapital rađa ekonomske nejednakosti. On alarmira da se ponejednakosti u raspodeli bogatstva u 21. veku vraćamo u 19. vek, kada se čitavo bogatstvo nalazilo u rukama malog broja pojedinaca. Vratio se „nasledni kapitalizam“, u kome elitučine bogati naslednici. Time se sasvim priblizava Marksu, koji oštro kritikuje sistem u kome se najveće bogastvo i moć stiču na osnovu „gole“ svojine nad kapitalom, koji je nastao na osnovu viška radne vrednosti. Ovo raslojavanje kod Marksa dovodi do oštre podele društva na dve suprostavljene klase – kapitaliste i radnike. Sukob je takvog inteziteta, daMarks rešenje vidi u revoluciji i rušenju kapitalizma kao nepravednog i nehumanog društva.
Marksova utopija nazvana komunizam, definitivno je poražena u bivšem SSSR-u. Zato Piketi, iako takođe govori o sadašnjoj velikoj i nepravednoj nejednakosti, koja je dovela, i tek će dovesti do ozbiljnog ugrožavanja održivog ekonomskog razvoja, predlaže sasvim drugačija, (tzv. „kooperativna”) rešenja…On ne dovodi u pitanje sistem (kapitalizam), ali smatra da bez zaokreta u sadašnjoj ekonomskoj politici država, posebno u segmentu raspodele i smanjivanja nejednakosti, sistem ne može opstati. Dokle god je stopa prinosa na kapital višestruko veća od stope rasta privrede (bruto domaćeg proizvoda), sve je jasno. Nejednakosti su sve veće, a održivi razvoj sve „neodrživiji”( pogotovo u vremenima ekonomskih kriza, koje su opet sve češće). Merama makroekonomske politike, treba delovati na stihijne i često nepredvidive snage „nevidljive ruke“. Piketijev zaključak je nedvosmislen. Do „kapitalizma za ljudskim likom“ jedino se može stići ako je „vidljiva ruka“ države sinhronizovana i komplementarna sa „nevidljivom rukom“ tržišta. On predlaže niz mera za ovaj mukotrpni, ali i spasonosni put. Najpre trebaju zakoni i institucije za kontrolu multinacionalnih kompanija i finansijskog kapitala, progresivno oporezivanje (uvođenje progresivnog poreza od kapitala i na imovinu na globalnom nivou), veće zarade i socijalna zaštita. Sve bi to zahtevalo blisku saradnju i konsenzus među državama u kreiranju i realizaciji ekonomske politike.
Beseda o Marksu i Piketiju, jeste samo uvod u našu današnju priču. Da i mi neoliberalni ekonomisti, vidimo da „nevidljiva ruka tržišta“, običnog čoveka sve više čini preprekom kapitalu. Da nastavi svoju misiju većih prinosa na kapital, nego na stopu privrednog rasta (čitaj: plate i penzije). Tehnološki progres i informatička revolicija dali su krila kapitalu. Potrebno je sve manje ljudi. Krenite prema EU, pa ćete sve videti. Putarinu i benzin plaćate automatima, a sami sipate. Nigde ljudi. Što je najbolja varijanta za kapital. Kad bi moglo da traje. Čak i najveće države, posle poslednje velike ekonomske krize, shvataju da bez proizvodnje i industrije, dugoročno ni kapital ne može opstati. Pa su krenule priče o reindustrijalizaciji.
Ako se velike ekonomije sa efikasnom pravnom državom i zavidnim nivoom dostignutog standarda, počinju plašiti potencijalnog sukoba kapitala i rada, kako je tek u tranzicionim zemljama. Gde se pravi kapitalizam tek uvežbava, sa bezbroj „divljih” i nekontrolisanih procesa i niskim nivoom standarda. Uostalom, ne bi se naša kolumna već godinama zvala „Obrnuta ekonomija“. Najprostije rečeno, pogotovo i tranzicionim državama, ljudi postaju teret i višak sistema. Posebno tzv. „srednja klasa“. Koja bi nešto da pita. Ceo „živi“ sistem diše na „kreditne škrge“ (pozajmice, kreditne i super kartice, dozvoljene minuse). Kad bi samo jednog meseca, izostala plata ili penzija, ceo sistem bi se raspao. Samo za kapital (bankarski, finansijski i nasledni) nema zime. Ima, ima. Čim se ovoliko čita i citira Toma Piketi. Sa sasluživanjem Karla Marksa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
