Kapital iz 19. u 21. veku

Piketi je prihvatio osnovnu tezu Marksa da kapital rađa ekonomske nejednakosti. On alarmira da se ponejednakosti u raspodeli bogatstva u 21. veku vraćamo u 19. vek, kada se čitavo bogatstvo nalazilo u rukama malog broja pojedinaca. Vratio se „nasledni kapitalizam“, u kome elitučine bogati naslednici. Time se sasvim priblizava Marksu, koji oštro kritikuje sistem u kome se najveće bogastvo i moć stiču na osnovu „gole“ svojine nad kapitalom, koji je nastao na osnovu viška radne vrednosti. Ovo raslojavanje kod Marksa dovodi do oštre podele društva na dve suprostavljene klase – kapitaliste i radnike. Sukob je takvog inteziteta, daMarks rešenje vidi u revoluciji i rušenju kapitalizma kao nepravednog i nehumanog društva.

Marksova utopija nazvana komunizam, definitivno je poražena u bivšem SSSR-u. Zato Piketi, iako takođe govori o sadašnjoj velikoj i nepravednoj nejednakosti, koja je dovela, i tek će dovesti do ozbiljnog ugrožavanja održivog ekonomskog razvoja, predlaže sasvim drugačija, (tzv. „kooperativna”) rešenja…On ne dovodi u pitanje sistem (kapitalizam), ali smatra da bez zaokreta u sadašnjoj ekonomskoj politici država, posebno u segmentu raspodele i smanjivanja nejednakosti, sistem ne može opstati. Dokle god je stopa prinosa na kapital višestruko veća od stope rasta privrede (bruto domaćeg proizvoda), sve je jasno. Nejednakosti su sve veće, a održivi razvoj sve „neodrživiji”( pogotovo u vremenima ekonomskih kriza, koje su opet sve češće). Merama makroekonomske politike, treba delovati na stihijne i često nepredvidive snage „nevidljive ruke“. Piketijev zaključak je nedvosmislen. Do „kapitalizma za ljudskim likom“ jedino se može stići ako je „vidljiva ruka“ države sinhronizovana i komplementarna sa „nevidljivom rukom“ tržišta. On predlaže niz mera za ovaj mukotrpni, ali i spasonosni put. Najpre trebaju zakoni i institucije za kontrolu multinacionalnih kompanija i finansijskog kapitala, progresivno oporezivanje (uvođenje progresivnog poreza od kapitala i na imovinu na globalnom nivou), veće zarade i socijalna zaštita. Sve bi to zahtevalo blisku saradnju i konsenzus među državama u kreiranju i realizaciji ekonomske politike.

Beseda o Marksu i Piketiju, jeste samo uvod u našu današnju priču. Da i mi neoliberalni ekonomisti, vidimo da „nevidljiva ruka tržišta“, običnog čoveka sve više čini preprekom kapitalu. Da nastavi svoju misiju većih prinosa na kapital, nego na stopu privrednog rasta (čitaj: plate i penzije). Tehnološki progres i informatička revolicija dali su krila kapitalu. Potrebno je sve manje ljudi. Krenite prema EU, pa ćete sve videti. Putarinu i benzin plaćate automatima, a sami sipate. Nigde ljudi. Što je najbolja varijanta za kapital. Kad bi moglo da traje. Čak i najveće države, posle poslednje velike ekonomske krize, shvataju da bez proizvodnje i industrije, dugoročno ni kapital ne može opstati. Pa su krenule priče o reindustrijalizaciji.

Ako se velike ekonomije sa efikasnom pravnom državom i zavidnim nivoom dostignutog standarda, počinju plašiti potencijalnog sukoba kapitala i rada, kako je tek u tranzicionim zemljama. Gde se pravi kapitalizam tek uvežbava, sa bezbroj „divljih” i nekontrolisanih procesa i niskim nivoom standarda. Uostalom, ne bi se naša kolumna već godinama zvala „Obrnuta ekonomija“. Najprostije rečeno, pogotovo i tranzicionim državama, ljudi postaju teret i višak sistema. Posebno tzv. „srednja klasa“. Koja bi nešto da pita. Ceo „živi“ sistem diše na „kreditne škrge“ (pozajmice, kreditne i super kartice, dozvoljene minuse). Kad bi samo jednog meseca, izostala plata ili penzija, ceo sistem bi se raspao. Samo za kapital (bankarski, finansijski i nasledni) nema zime. Ima, ima. Čim se ovoliko čita i citira Toma Piketi. Sa sasluživanjem Karla Marksa.