Ključ je dužnički zatvor

Preko noći od omiljenih postali nepoželjni. Isti oni što su trčali na „viđenje i poklonjenje“, sad ne samo da trče kontra nego dobili i amneziju. Niko ih takoreći nije ni znao. Jedva onako, u prolazu. Pa posle kažu, neme cenzure i autocenzure. Straha, bre. Da nema, svako normalan i moralan bi jasno i glasno rekao. Naravno da se poznajemo, štaviše bili smo bliski prijatelji. Da li je „taj i taj“ za nešto kriv, neka objektivno i pravedno utvrde nadležni.

Kao i uvek, po kuloarima se priča o dva „podzemna“ scenarija. Pošto je ovo „što se vidi“ navodno samo maska. Prvi scenario je“gazdinski“. Da se preko UPPR-a (unapred pripremljen program reorganizacije, ili „dirigovani stečaj“) prepolove obaveze. Drugi je „nekih nevidljivih“. Koji duboko iza scene sve „kuvaju i mese“. Da preuzmu imovinu za „male pare“. Mrtva trka. U koju ne bi smela da se upeca država. Koja mora imati jasan javni interes. Da naplati svoje. Ali još više da pomogne da sistem nastavi da radi. Da bi platio što duguje i da bi ubuduće plaćao. Ako sistem stane, neće izgubiti gazda(e). Oni su imali i imaće. Za toliko su se snašli. Izgubiće zaposleni, njihove porodice, kooperanti i dobavljači, kupci, šire okruženje i država. Dakle svi, svi, svi. Jer „svi“ jedino od privrede i novostvorene vrednosti žive. Nažalost, ni posle toliko godina još nismo shvatili da ovakve naslovne strane i TV dnevnici nisu nikakva ukusna i kalorična hrana, nego opsena i varka. Kao kačamak. Trenutno se zasitite, pa odmah opet gladni.

Uvek je bitno da se čuje i „druga strana“ (ma bila i tajkunska). Ako je država Amerika kao kolevka „lese fera“ i ekonomskog liberalizma u kriznim vremenima pritekla u pomoć privatnim kompanijama i bankama (ne da spasava „gazde“, nego zaposlene i državu), šta mi čekamo. Neka pravosuđe i policija teraju svoje. Diskretno i suptilno. A ministarstvo privrede i finansija mora da pomognu sa sistem (pre)živi, čak i da „gazda“ (pro)padne. Za njih su referentne vesti koje su se ovih dana stidljivo pojavile u nekim novinskim ćoškovima, iz usta advokata jednog tajkuna. Da se pregovara sa velikim izgledima na uspeh, oko dokapitalizacije koncerna sa velikim parama, koje bi rešile poslovne probleme. Kao i da je referentna revizorska kuća iz Australije, jedna od vodećih bez koje nema izlaska na berzu metala, potvrdila da će rudnici narečenog biznismena u narednih osam godina odbaciti profit od 450 miliona dolara, a da se u istom periodu iz jalovine može dobiti nekoliko tona zlata i dodatni profit od 65 miliona „zelenbaća“. Što bi značilo, ako je tačno, da bi samo rudnici mogli da vrate dugove. Samo da se reprogramiraju. Resorna ministarstva takođe moraju znati da oba sveže uhapšena tajkuna imaju po više stotina i hiljada kooperanata seljaka i poljoprivrednih gazdinstava. Dakle, ako sa hapšenjem biznismena stanu i njihovi koncerni i grupe, najviše će biti krivi ministri i vlada. Odgovorni za privredu, izvoz i BDP (bruto domaći proizvod).

Ipak je najveća šteta što naš nedavni predlog o uvođenju „dužničkog zatvora“, kao ključ za prethodni „dualni problem“, nije ozbiljno shvaćen i prihvaćen. Da se podsetimo. Država na osnovu posebnog zakona uvede „dužnički zatvor“. Kao hotel sa tri zvezdice, sa telefonima, kompjuterima i svim ostalim sredstvima za rad, ali po svim zatvorskim pravilima. Tamo privedu dužnika tajkuna, i prenesu mu „državne želje i pozdrave“. Neka zovu advokate, zastupnike i izvršne direktore. Dok se ne plati toliko i toliko, nema izlaska iz zatvora. Kad plate, izlaze kao „poželjni“ građani i patriote. Pa opet u „dužnički zatvor“ dok ne shvate i prihvate. (Kažu da je na sličan način rešen problem finansijske nediscipline u Engleskoj.)

Da ponovimo i drugu mustru. Pričaju da je ruski Overlord pozvao svoje mlađane oligarhe (koji su za sitne pare „kupili“ milijarde vredne rudnike i nalazišta energenata) i rekao: „Mogu da vas hapsim i proteram, sve poništim i oduzmem, ali neću. Dajte državi „svoje“ i ostajete „naš ponos“. Ko neće, imaće posla sa državom.“ Bogami, mali broj nije „hteo“.