Ko se Fonda seća još

Posle je abdicirao (by the way, on je tražio hitno usvajanje tri reformska, sistemska zakona pa je „hitno“smenjen, a posle nekoliko meseci onaj koji ga je smenio, traži hitno usvajanje ista tri zakona), ali ni novi „pravoverni“ ministar i predsednik UO Fonda nije pokrenuo Fond. Zatim je stigla „tehnička vlada“, koja će „vladati“ dok se nova ne izabere (krajem aprila – kako kaže „svevideći“), pa onda novi Upravni odbor, novi direktor(ka), nova pravila i poslovna politika… Taman da se sastavi „jubilarnih“ godinu dana bez „našeg“ (privrednog) Fonda. Kakav je takav je, mnogo je bilo bolje sa njim nego bez njega.

Pogotovo u ova smutna antiprivredna vremena. Kad je privreda sve slabija, a kamate sve veće. Kakav EURIBOR (referentna stopa Evropske centralne banke, koja je usled velike svetske ekonomske krize pala nekoliko puta), kod nas kamata ne pada. Propadaju firme i banke, kamate dvocifrene. Kako bi nas samo relaksirale i spasile fondovske kamate od 3 do 6 posto, vajkaju se uzaludno privrednici. Platili bi svaki kamatu, samo da rade, da osim visokih kamata ne važi još jedan paradoks „obrnute ekonomije“. Kredit poslovne banke može da dobije samo onaj ko dokaže da mu ne treba.

Neki sa dužim pamćenjem se sećaju onih „starih“ vremena, kad je Fond bio baš „naš„, privredni. Kad politika nije delila pare „svojima“. Već bilansi i analize. Jedna direktorka „preživela“ četiri vlade, premijera i resorna ministra. To danas, u vreme opšte partokratije, liči na anegdotu. Kad je ušla „gola“ politika i partokratija, pao je i „stari“ Fond. Izgubio miris i sjaj. Vlast dovela „svoje“ a oni delili „svojima“. Za ostale koliko ostane. Usput se eksperimentisalo za „decentralizacijom“. Malo Niš, malo Beograd. Čas su dole, čas gore. Kad je gusto, nisu nigde. Negde između. Na autoputu.

Međutim, opet ponavljamo. I takav politizovan i populizovan Fond, treba privredi i preduzetnicima Srbije. Treba da bude u Beogradu (jer je na sredini za sve), ili u Nišu, nikako istovremeno na dva mesta. Još ako, kako obećava budući premijer, institucije budu vodili stručnjaci, evo nam dobrog starog Fonda.

Ne treba sumnjati da će nam nova reformska vlada podariti novi snažni Fond za razvoj, koji će ubrzo prerasti u Razvojnu banku RS. Kao što ne treba sumnjati da će se u obećanoj reformi javnog sektora i „seči“ nepotrebnih troškova, sve parafondovske institucije koje imaju i dele neke pare „utopiti“ i pripojiti Fondu, iliti Razvojnoj banci. Pre svega mislimo na SIEPA i AOFI, specijalizovane finansijske agencije za finansiranje i subvencionisanje novih radnih mesta i izvoznih poslova. Sve je ustvari jedan jedini državni fond. Samo malo u Beogradu, malo u Nišu, malo u AOFI-ju, malo u SIEPA, malo u drugim agencijama. Važno je da udomimo što više naših. I da dajemo svima po malo. Malo nama, malo nama. Što razni uzaludnici galame da se troškovi multiplikuju jer svako ima svog direktora, sekretaricu, mercedes, fikus i sve ostalo, a može sve po jedno, nije važno. Bili bi i oni isti da su na našem mestu. Shvatili bi, poput velikog Ajnštajna, koliko je život prolazan i koliko je vreme relativno. Ako ne iskoristiš šansu, više je nećeš ni imati. Odakle bi onda razni političari i državni direktori imali toliku ličnu imovinu, nekretnine i devizne račune. Od mesečne plate od hiljadu evra. Malo morgen.

Na samom kraju, da Fondu poželimo srećan i dugotrajan „povratak kući“. U privredu Srbije. Koja tavori u „vanrednom stanju“, bez svog oslonca i osvedočenog „druga u nesreći“. Zato se vrati što pre. Bolje ikakav, nego nikakav. Iz naše kolumne u „Božje“ (svi smo već naučili da čitamo „između redova“) uši. Amen.