Ko se lava (dinara), boji još!

Ovo simboličko u aforizmu. U značenju „crkne, umre, padne, strmoglavi se“. I izvorno, originalno značenje. Moćan kao lav, pa kad „rikne“ brda odzvanjaju. U našoj novijoj istoriji, oba značenja su se smenjivala. Mnogo češće je dinar hteo da rikne(crkne). To se stručno zvalo nekontrolisana depresijacija(riknjavanje) dinara. Setite se samo paradoksa naše „obrnute ekonomije“. Marka u banci 6(naravno, nema je), a na ulici 33 dinara(naravno, ima je). Devize, vize, ize…Da bi „finale“ stiglo u ranim devedesetim. Kad su plate vredele milijarde dinara, a ako se odmah ne kupi, ne ostane ni za cigare. Posle je došao „deda“ (profesor Dragoslav Avramović) i zaustavio definitivno „riknjavanje“. Rodio se „novi dinar“ . Zatim su se, u poslednje dve i po decenije smenjivale faze „riknjavanja“. Pada, depresira i devalvira. Od početnih 60 dinara za evro, petog oktobra, stizao je do 124. Onda su dolazili periodi jačanja(apresijacije). Od kojih su dva najduže trajala. Onaj Dinkićev od pre 12 godina, i ovaj današnji, Jorgovankin. Koji traje 6 godina. U avgustu 2012.godine evro vredeo 118, u avgustu 2018.godine, u dlaku isto. Beše došao i preko 124 dinara, ali je pao na „kotu 18“. Pa kao uvek u Srbiji, jedni veličaju stabilnost i hvale „lava“(dinar), drugi lamentiraju nad „jadnim izvoznicima“ i usporavanjem privrednog rasta.

Zato da najpre sastavimo gradaciju ucesnika u projektu „(ničim izazvani) jaki dinar“. Prvo slede dobitnici. Najveći su uvoznici koji sve uvoze, i sve prodaju na domaćem tržištu. Oni su „skinuli kajmak“. Da nisu ne bi bilo toliko tržnih centara, sitija i čuvenih svetskih robnih marki. Uvoze po smanjenim cenama u dinarima, a prodaju istim(nesmanjenim). Nije se desilo da se domaće cene smanjuju zbog slabijeg dinara. Drugi na listi su pretežni uvoznici. Vise uvoze nego sto izvoze. Po istom modelu, kao već rečeni, isključivi izvoznici. Sledeći veliki dobitnik je država. Veći uvoz, veći PDV i akcize. Jos se placaju unapred. Nema dobara u radnjama dok se unapred ne plate akcize, PDV i carine. Koliko su rastu akciza i poreza sa 400 u 2008. godini, na duplo više u 2018 godini, doprineo „jaki“ dinar, procenite sami. Kao sledeći „naoko“dobitnici se javljaju zaposleni i penzioneri. Skočile im plate i penzije u evrima, a smanjile rate kredita. Pod uslovom da banke bezuslovno priznaju ugovorenu deviznu klauzulu. Slabiji evro, manje dinara. Mada vrlo često, kad evro raste(ili ne daj Bože, švajcarci), rate u dinarina rastu, a kad pada kao sada ostanu iste(u dinarima), jer su banke ugovorile fiksne rate u dinarima po početnom kursu. Kad evro raste, treba više dinara, kad pada, isto. Ko će obraćati paznju na „sitnice“. Brzo sve potpiši, uzmi pare, pa u šoping, kod onih pravih dobitnika. Posebna fikcija su veće plate i penzije u evrima. Pošto nista ne znače jer se kupuje roba i plaćaju komunalije, koje, ako nisu skuplje, sigurno nisu „pratile“ evro i pojeftinile. Drugim recima, da evro nekim čudom padne na 100 dinara pa plate skoče na 500(davno obećanih) evra, baš ništa se ne bi desilo. Sa 50 hiljada dinara, moglo bi da se kupi i plati isto.

Na strani gubitnika je jos veća „gužva“. Prvi na listi su privrednici koji sve kupuju na domaćem tržištu(repromaterijal, energenti, bruto zarade) i plaćaju u dinarima, pa sve izvoze i naplaćuju u evrima. Oni su od avgusta 2012.godine, samo na osnovu zvanične inflacije od prosečno 2 posto godišnje, izgubili preko 13 posto. odnosno bili bi na nuli kad bi sadašnji kurs bio 132 dinara. (U teoriji se smatra, da za izvoznike u slabije razvijenim ekonomijama, kurs domaće valute mora padati najmanje u procentu inflacije). Zatim dolaze pretežni izvoznici. Koji kupuju na domaćem tržištu, na kome prodaju manji deo, a izvoze veći deo proizvodnje. Blagi gubitnici su i veliki sistemi(Železara, Fiat i sl.) Koji su pretežni izvoznici, ali i uvoznici. Pa su negativni efekti podnošljivi. Mada nisu mali. Treba u „jakim“ dinarima platiti domaće energente i plate.

Zaključno, realno svi gube, osim isključivih i pretežnih uvoznika, koji prodaju na domaćem tržištu. (Naravno, i banaka. One uvek „dobijaju“). Kumulativni izraz za, po našem mišljenju“, (ničim izazvanog) jakog dinara je usporavanje privrednog rasta i brži rast uvoza od izvoza. Zar sama činjenica da država sa najvećim padom evra u odnosu na domaću valutu, ima najsporiji privredni rast u okruženju(BDP je u poslednjih 6 godina, kumulativno porastao „simboličkih“ 5,3 posto), nije ključni dokaz i argument protiv „lava“(jakog dinara).

Zato naša kolumna, za opštu dobrobit, predlaže jednokratnu devalvaciju. Devalvacija se, po definiciji, uvodi kada troškovi neke zemlje rastu brže od troškova njegovih konkurenata, i kad izvoz nije konkurentan u cenovnom smislu. Eks Jugoslavija je na svakih desetak godina sprovodila devalvaciju.(Pa nam i nije bilo tako loše). Neka dinar devalvira na 150, ili makar 140 dinara za jedan evro, pa će velikoj većini biti bolje. Zar nam „bratska“ Kina nije „prepisala“ recept.

Autor je ekonomski analitičar