Ko uzme, treba i da vrati

I „sigurnih ruku“ parlamenta. Da država, kao korektan dužnik, otpočne da vraća dugove poveriocima. Narodu (radnom, nezaposlenom i penzionerskom) i privredi. Već nekoliko godina „odvajaju od usta“ za državu. Treba li uopšte nabrajati, kad i vrapci znaju. Opšta stopa PDV-a sa 18 na 20, posebna (niža) sa osam na 10. Stopa poreza na dobit sa 10 na 15 posto. Na 49.000 prosečne plate, skoro 32.000 fondovima (PIO i zdravstvo) i državi. Akciza i PDV na evrodizel, najskuplji Za naftu 80, državi 85. Pa ori njive i livade. I moli se Bogu da ne bude grada, suše ili mnogo kiše. Da sve ne propadne kao ovogodišnja malina. Kad je akciza na gorivo povećana početkom 2016. godine, bilo je to zbog povoljnih okolnosti. Cena nafte bila niska. (Složio se MMF). Pa je povećanom akcizom, finansiran linearni rast penzija od 1,25 odsto. Istih oni koje su od 2014. godine, u okviru mera spašavanja države od bankrota (setite se, tri uzastopne godine, deficit budžeta je prelazio po 200 milijardi dinara), smanjenje za 10 posto. Akcizu i PDV na cigarete ne treba ni pominjati. Mnogo više državi nego fabrikama. Od 250 dinara za jednu paklicu, državi najmanje 150. Ko im je kriv. Što puše. Koliko tek cigarete koštaju u razvijenim zemljama. Duplo više. Na plate pet puta veće. Pa računaj. Ako su svoji, pušači nisu „državni neprijatelji“. Kako to izgleda. Pošto svake godine država dva puta povećava svoje učešće. Neka se pripreme na još 10 dinara po paklici.

Zato neka „gole“ cifre kažu ko je dobio, ko izgubio. Onima koji to ne znaju. Ili se prave da ne znaju. Pa se međusobno „čašćavaju“ pohvalama o uspešnim reformama i fiskalnoj konsolidaciji. Ti meni vojvodo, ja tebi serdaru. Za „zlatno doba“ ekonomije i države. Koje nije došlo sa neba. Niti od reformi naših javnih preduzeća kao „poslednjih živih dinosaurusa“ u Evropi. Koji mnogo više jedu, nego što daju. Kako se to kaže, „jedu supstancu“. Niti od reformi lokalnih samouprava i njihovih, preko 700 malih, javnih dinosaurusa. Pogotovo ne od rasta privrede. U poslednjih osam godina, ukupan rast BDP-a od 6,3 posto. Manje od jedan posto godišnje. U grupi smo zemalja sa najnižim rastom. Pogotovo u odnosu na okolnih devet zemalja. Sa rastom BDP-a u istom periodu od 15 posto. Najmanji rast, najskuplje gorivo. U kola, pa preko Drine. Manja cena i do 40 dinara. Što znači da je ono što ide državi (akciza i PDV) duplo manje. Dobre li države. Što ne daju „pelcer“ matici. Samo što je seljacima iz Vojvodine malo daleko. Uz dodatni rizik da carina oduzme kante iz gepeka.

Tako da je sve jasno i prosto. Fiskalnu konsolidaciju i prelazak iz „dubokog“ deficita u suficit, nisu donele reforme i privredni rast, niti strane investicije u „džidže i midže“ sa subvencijama od 10 i kusur hiljada evra po zaposlenom, nego naša „domaća“ priovreda i građani potrošači. Ako se pre osam godina u budžet od akciza i PDV-a slivalo 400, a ove godine će 800 milijardi dinara, sve je jasno. Tri i po milijarde evra godišnje. Za zatvaranje deficita 200 milijardi, ostalih 200 za „zlatno doba“. Po neka milijarda bude i za „Er Srbiju“. Neka se onim sudbonosnim dogovorom sa početka teksta „okrene list“. Država uzela, neka sada vrati. Manjim stopama i akcizama. Ako država nastavi da primenjuje princip „dug je najbolji drug“ (za „zlatno doba“), poverioci moraju uzvratiti. Ako ne bude moglo na lep način (a može, ako se bude htelo), ostaju protesti. Preko sindikata, ili društvenih mreža. Prvi test je akciza na gorivo. Ako je pre dve i po godine, akciza povećana zbog niske cene, zar nije prirodno da se sada smanji zbog visoke. Privredi će dug biti vraćen samo ako se smanjenim porezima i doprinosima na zarade, manjim akcizama na gorivo, jeftinijim kreditima, vraćanjem u poreski bilans poreskog kredita na investicije, smanjenjem stope poreza na dobitak sa 15 na makar 12 posto i drugim olakšicama, omogući kontinuirani rast u narednih nekoliko godina. Samo neka se jedan deo od onih povećanih prihoda od PDV-a i akciza „odvoji“, i eto rešenja. Pet godina je uzimano više nego što je moglo i trebalo, neka se u narednih pet smanji, i BDP počne da raste pet posto godišnje. Tada će rezultat biti nerešen. Dužnik obeštetio poverioce.

Umesto zaključka, da opet ponovimo rumunski „slučaj“. Pre nekoliko godina, hrabro su primenili sistem „smanji stope, povećaj osnovicu“. Pa su počeli da „biju“ godišnje po četiri do pet odsto. Za poslednjih osam godina, BDP (bruto domaći proizvod) porastao za 27 posto. Kod nas ne da nije bilo hrabrosti za rumunski scenario, nego je korišćena filozofija „povećavaj stope i akcize, puni državnu kasu“. Kod države suficit, a naš BDP u istom periodu od osam godina, povećan ukupno 6,3 posto. Četiri puta manje nego kod komšija. Dakle, imamo u bliskom komšiluku primer „dobre prakse“. Mada prvi potezi, ne slute na dobro. Umesto da se hitno smanje akcize na naftu, na Pink-u se traže „dežurni krivci“. Đilas blokirao saobraćaj na Slaviji, a Boško u Čačku.

Autor je ekonomski analitičar