Koeficijenti siromaštva

Pohvalio se da je do 20. decembra naplatio 667 milijardi dinara poreskih prihoda, što je najviše u istoriji Srbije, ali je to na drugoj strani svega 90 posto u odnosu na rebalans budžeta, odnosno 18 posto manje u odnosu na prvobitni budžet 2013. godine.

Dakle, minus u naplati poreza za 11 meseci i dve trećine dvanaestog (11,66 meseci u odnosu na mogućih 12) u odnosu na isti period „prvog“ budžeta je 147, a „drugog“ budžeta za 73 milijarde. Da li će se za toliko, ili već koliko povećati „rebalansirani“ deficit od 178,3 milijardi, trenutno ne znamo, ali je izvesno da će preći 200 milijardi i „preskočiti“ dosadašnji najveći deficit u istoriji od 192 milijarde iz 2012. Što je još jedan u nizu paradoksa. Nikad veća naplata poreza i nikad veći deficit.

Ako paradoksa uopšte i ima. Jer kako reče direktor Poreske uprave (do narečenog petka, 27. decembra), njega niko o porezima nije pitao. Planirali „finansijeri“ prema potrebama rashoda. Kako bivši, tako i sadašnji ministar. Ako je 667 milijardi dobra naplata, onda bi za 2014. godinu smelo da se planira najviše 755 milijardi (686 kad bi se ponovila „dobra“ 2013. i 10 posto više), a planirale se 802,4 milijarde. Pa kako da „reformator“ ne ode, pogotovo ako ima gde. Pa da nastavimo prošlonedeljni tekst o budžetu.

Govoreći o poreskim prihodima koji u primanjima budžeta učestvuju sa 85 do 90 posto, već smo rekli da svi „životare“ (rastu manje od rashoda), osim akciza na duvan i naftu. Zato su pravi pokazatelji našeg stanja porez na dohodak građana i porez na dobit preduzeća. Kao pravi pokazatelji materijalnog položaja građana i privrede, odnosno svojevrsni „koeficijenti siromaštva“, porez na dohodak građana je imao ovakav „razvoj“: 2008. – 74,7; 2009. – 71,3; 2010. – 75,2; 2011. – 70,3; 2012. – 46,4; 2013 (rebalans) – 48,7; 2014(plan) – 47,8 milijardi dinara. Kod poreza na dobit dinamika je bila: 2008. – 35,0; 2009. – 29,5; 2010. – 29,9; 2011. – 34,2; 2012. – 48,8; 2013(rebalans) – 48,4; 2014(plan) -58,0 milijardi (sa 50 posto povećanom stopom). Cifre same govore.

Kod rashoda sve je definisano i uslovljeno. Ne može da se bira i menja. Ustvari može, samo ukoliko bi se ukinule partije i parlament i uvela diktatura. Pa bi, bez ucenjivačkog kapaciteta „malih“ koalicionih partnera, i stalnog osvrtanja na reakcije biračkog tela, mogle da se ostvare stvarne reforme. Preko kojih bi se smanjile subvencije PIO fondu od „neverovatnih“ 250 do 300 milijardi, subvencije privredi (čitaj – propalim firmama) od preko 90 milijardi, platili rashodi zaposlenih od 350 do 400 milijardi. Da ne govorimo o smanjivanju javnog duga (koga uzročno-posledično ekspresno povećava sve veći budžetski deficit), a time i godišnjih otplata i kamata za koje se već mora izdvojiti preko 110 milijardi, tako da ova aproprijacija za 2008. od 13,9 milijardi, izgleda kao „neslana šala“.

Postoji i alternativa diktaturi. Porast privrede, stranih i domaćih investicija, zaposlenosti i BDP-a. Da porastu poreski prihodi, ako su rashodi praktično „nedodirljivi“. Za to trebaju pare. Investicione i bankarske. I jaka država. Koja će najzad smoći snage da smanji „harač“ (poreze i doprinose) na rad i zarade, a poveća na imovinu i posed. Setite se onog našeg predloga Zakona o poreklu imovine kojim bi se uveo novi porez na „politiku“ za sve koji imaju više od 168 hiljada evra u kešu i nekretninama a ne mogu da dokažu druge prihode osim iz „politike“: 20 godina = 240 meseci x 700 evra ušteđevine mesečno = 168 hiljada evra). Kao i da se po ugledu na Rusiju utvrdi ekstra profit za „nerealno“ bogatstvo. Ne trebaju nama „tajkuni“ u zatvoru (ionako su prebukirani) već samo pare i samo pare.

Na samom kraju ove novogodišnje kolumne ostaje mi da samo citiram jednog prijatelja bankara rečenicom koja fantastično odslikava položaj naše privrede u sistemu „obrnute ekonomije“. Danas kredit mogu da dobiju samo one firme koje dokažu da im ne treba. Državo, napravi istorijski dogovor sa bankama za spas rođene privrede. Da spuste kamate, „razblaže“ uslove (a to će lako učiniti ako NBS smanji stope obaveznih rezervi) i konačno daju onima koji (još) „imaju šanse“. Za početak, otvorite već jednom „šaltere“ Fonda za razvoj.