Koliko para, toliko muzike

Više od 60.000 blokiranih firmi i preduzetnika, 1.000 i kusur stečajeva, sve više Unapred pripremljinih programa reorganizacije (UPPR), pad tražnje i kupovne moći, velika nelikvidnost, „groznica datuma“ (kad treba naći keš za PDV i bruto zarade), koja trese privrednike… Priča vlasnica jedne ugledne knjigovodstvene agencije iz centra prestonice. Prošlo Leto Šesnaesto je „bilo, ne ponovilo se“. Šest klijenata (privrednih društava i preduzetnika) sam zatvorila, nijednog novog dobila. Ovi preostali, više kukaju, nego što rade. I naravno, kasne sa plaćanjem. Povećanje cene, ili obračun kamate na kašnjenje, ne smem ni da pomenem. Odmah se naljute. Ovo nas podseti na „Mlađanov zakon“ o maksimalnim rokovima plaćanja (Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama), iz decembra 2012. godine, koji se „primenjuje“ od 31. marta 2013. (propisani rok za državnu upravu i javni sektor – 45, za privatnike 60 dana). To bi trebalo da znači da je prosečni maksimalni rok za plaćanje svih aktera platnog prometa limitiran na 55 dana. Uz početni ustupak javnom sektoru. Od početka primene do kraja 2013. godine 150 dana, u 2014. godini 120 dana, i od 1. januara 2015. „zakonskih“ 45 dana. Predviđene su i „drakonske“ kazne za prekršioce – od 100.000 do dva miliona dinara za pravna lica u privatnom i javnom sektoru, i od 10.000 do 500.000 dinara za preduzetnike.

Nažalost, posle četiri godine „primene“ zakona, prosečan valutni rok plaćanja koji je u vreme donošenja zakona bio 129 dana, povećan je. Tako je veći broj medija objavio da je prosečni valtni rok u 2014. godini iznosio 137, a u 2015. čak 141 dan (u sektoru elektroenergetike – 225, građevinarstva – 215, nameštaja i bele tehnike – oko 180, prehrane – oko 150 dana), a kod kredita banaka – 17 dana. Bilo bi idealno da je u prethodnoj godini ovaj rok bio isti kao na početku, odnosno 129 dana. Umesto „zakonskih“ uprosečenih 55 dana. Što je samo potvrdilo našu tadašnju skepsu prema ovom zakonu i predlog za njegovo hitno ukidanje. Da se ne izrugujemo sami sebi. Pošto ni jedan zakon, niti zaprećene kazne, ne mogu da obezbede ranije plaćanje. Bez para nema ni muzike, da ne kažem zakona. To zna i mali Perica. Skraćivanje rokova obezbeđuju bolja ekonomska situacija i opšta likvidnost, ugovori i pravosudni sistem koji brzo i efikasno štiti poverioce. Da se polako suzbije paradoks „dug je najbolji drug“. Umesto „najgori“, kako je nekada narod spevao. Uostalom, tako je i sada, kada građani i privreda duguju bankama i državi. Nema razumevanja i popusta. Red redovne, red zatezne kamate. Koliko god platiš, prvo se „skidaju“ kamate. Uvedena je i nova „evropska“ institucija. Javni izvršitelji. Sve je „evropsko“, osim plata i penzija.

A tamo u Evropskoj uniji, prosečan valutni rok plaćanja je 35 dana, u Crnoj Gori – 76. Bez zakona i zaprećenih kazni. Koje se, hvala Bogu, ne primenjuju. Samo bi još one falile. Kad duguje država, nema izvršitelja i „Evrope“. Ni onih obaveznih 45 dana. Ni kamata za kašnjenje. Ako obveznik svakog 15. u mesecu ne plati obračunati PDV, slede mu redovna i zatezna kamata, prijava i verovatna poreska kontrola. Koja uvek nešto nađe. Ako treba. Može i da ne nađe. Ako treba. Dakle, kad država zakasni sa povraćajem, a mediji pišu da povraćaj PDV-a čiji je poslednji rok za izvoznike kraj januara (za decembar), odnosno 15 dana od dana obračuna, mnogima nije vraćen – onda nikom ništa. Privrednici moraju da uzimaju kratkoročne kredite. Da bi finansirali kašnjenje države. I sve to dok se država hvali suficitom. Ne vraća izvoznicima uvozni PDV, već ga na kraju meseca kad se vrši presek, knjiži i prikazuje kao suficit. Ili ne plaća „propalim“ putarima, i drugim dobavljačima, pa i to u suficit. Zar nije u prošloj godini navodnih velikih kapitalnih investicija, problematična aproprijacija „kapitalna ulaganja“ od 30,4 milijarde, prema planiranim u 2017. godini od 94,2 milijarde dinara, tri i kusur puta više. I to uprkos tome da se toliko radilo i otvaralo. Doduše na TV ekonomiji. Tek će biti velikih suficita do aprila i završetka predsedničkih izbora. Neka se državni poverioci parama ne nadaju.

Na kraju da pomenemo i naš nekadašnji predlog modela regulisanja uslova plaćanja javnog sektora. Reč je o tome da država i javni sektor svojim dobavljačima predaju registrovane menice na dan dospeća predviđen ugovorom. Uz dodatni uslov da država i javni sektor nemaju tajne „rezervne“ račune preko koji primaju plate, a obaveze prema dobavljačima iskazuju na redovnim računima. Ako se pitate, zar se i to može, niste u toku. Ne samo da se može, nego često i sudska rešenja o izvršenju ne mogu da se realizuju. Zvanični račun blokiran, ali tajni „šljaka“. Što se tiče rokova plaćanja između privatnih pravnih lica i preduzetnika, neka ugovaraju šta hoće. Država samo treba da obezbedi efikasan pravosudni sistem.

Autor je ekonomski analitičar