Koliko smo siromašni

Čak i kad sedite u kafiću. Da vas svet vidi. Ako niste u društvu nekog „lovana(ke)“, jedan produženi espreso za ceo dan. Pa red priče, red mobilnog. Tek je selo van konkurencije. Pivo na astalu ispred prodavnice, najveći luksuz. BUŠ(brašno, ulje, šećer) na veresiju. Jedino nismo siromašni na RTS-u. Dobro se živi. Jede i pije. Na kraju sledi slatki desert. TV dnevnik u pola osam.

Međutim, državna statistika beleži rast plata. Prosečna prešla 50 hiljada. Juri ka predsednikovih 500 evra. Veće plate i penzije, veće siromaštvo. Još jedan paradoks „obrnute ekonomije“. Ili normalan sled stvari. Nema para, bez privrednog rasta. Gde smo „najtanji“. U čitavom okruženju. Plata je dobra, samo ako može da se (pre)živi. Sa 50 hiljada teško. Kad se zna da minimalna potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu iznosi 70 hiljada. Kako je tek onima koji koji primaju medijalnu zaradu. Koja iznosi oko 40 hiljada.

Toliku i manju zaradu prima tačno polovina zaposlenih. Zato se i zove medijalna. U tu polovinu ulaze i više hiljada zaposlenih sa prosečnim zaradama od 20 do 30 hiljada. Posle se pitamo što su ljudi na (psihičkoj)ivici. Svakog dana bromazepam. Da ne puknu. Mnogi ne izdrže. Sve je više strašnih porodičnih tragedija. Zbog materijalnih razloga. Nemaštine i bede. Ko može da ostane „normalan“ako mu dete nema šta da jede, obuče i kupi knjige. Da se oseća poniženo pred svojim vršnjacima. Onima, koji na sreću imaju. Pogotovo onih, koji imaju previše.

Posebno je teško tzv. srednjoj klasi. Inženjerima, pravnicima, ekonomistima. Sa stvarnim diplomama. Manje što oni nemaju dovoljno, više što drugi imaju. Otkuda njoj(njemu). Kad ti više znaš i imaš pravu diplomu. Opet bromazepam. Realno, da četvoročlana porodica normalno (pre)živi, treba najmanje hiljadu evra. Što je nedostižno za većinu porodica.

Davno minuše godine kad je prosečna zarada bila veća od minimalne potrošačke korpe. Od 2006 do 2009. godine. Pre dolaska strašne SEKE(svetske ekonomske krize). Iako je Seka odavno prošla, plate sve dalje od mršave potrošačke korpe. One sa kilo i po paradajza mesečno. Za četvoro ukućana.

Narod siromašan, mi o novim stadionima. Za hiljadu gledalaca. Uključujući i veliki, nacionalni. Pored „živih“ i praznih Marakane i JNA. Umesto u socijalnu zaštitu siromašnih i stimulisanje nataliteta. To su naše najveće i najpotrebnije investicije. Čitav suficit i pare od investicionog plana, u smanjenje harača na privredu, socijalu i natalitet. Ispod granice bede i siromaštva je četvrtina građana. Sadrži najnužnije. Osvestite se ljudi. Na drugom polu su bogataši. Veliki i mali. Poslovni i partijski. Nikad se brže i lakše nije bogatilo. Preko noći. Biznismeni makar imaju poreklo para. Radili i zaradili. Državi platili porez na profit. Otkuda tolike pare državnim i partijskim funkcionerima. Hiperinflacija IMT-a (Ima li Mene Tu) i diploma. Prepišeš, a nisi plagijator. Nego dipl. master i doktor. Zato nema zakona o poreklu imovine državnih i partijskih funkcionera. Niti će ga biti. Para vrti, gde burgija neće. Davno izmislio neki narodni hroničar.

Ako je za utehu, tako je i kod drugih. Nekad se govorilo o „prvom milionu“, sada o „prvoj milijardi“. Ekstremne nejednakosti. U Rusiji i Kini stotine milijardera. Sledi još mnogo milionera, pa običan narod. Sa prosečnom platom od 500 dolara u siromašnijim, a tri hiljade u bogatijim državama. Koliko godina i decenija još mogu da opstanu ovakve i ovolike nejednakosti. Sadašnji sistem je zaista doveo do napretka i blagostanja mnogih država i društava, ali i opasne nejednakosti. Samim tim što su sve veće. Mnogi ekonomisti i eksperti predviđaju da se u dogledno vreme mora nešto desiti. Ili će, kako je to Marks predvideo, neki drugi „bauk“ kružiti planetom. Revolucija siromašnih i potcenjenih. Čuveni ekonomista Francuz Toma Piketi, koji je svojim „Kapitalom u XXI veku“, uzdrmao temelje liberalnog kapitalizma, nedavno je objavio i drugu knjigu „Kapital i ideologija“. Predlažući kako da se nejednakosti postepeno smanje. Da bi sistem preživeo. Jer stvara najveći BDP. Nedavno je u jednom intervju rekao: „Svaki govor koji tvrdi da su nejednakosti neizbježne, istorija opovrgava“.

Temu ćemo nastaviti, nema više karaktera.

P.S. Muke po PZG(prvom zameniku gradonačelnika) nastavljene. Nije bilo dovoljno 420 dana. Počeo drugi krug. Trole idu samo do Slavije. Posle retki autobusi – sardine. Kad konačno dođu, voze samo do Kasine, na Terazijama. Na Trgu se obrću kocke. Ono što je bilo gore, ide dole. Dok se sve ne obrne, od Terazija prema Slaviji, i obratno, će se nastaviti „ruženje naroda“. Lud zbunjenog, druga faza.

Dragan Vujadinović, ekonomski analitičar