Kome i koliko dati za subvencije

P { margin-bottom: 0.21cm; }Čak ga je i „sveprisutni i neizbežni“ na trenutak prepustio „kolegi“ sa istim atributima. Ovaj odozdo, onome odozgo. Venčićima, zvončićima i Lazerevoj suboti. Samo do Cveti i izbornog sudbonosnog dana. Koji će pokazati da li će pobediti prva TV Srbija „koja ne postoji ali se vidi i zato postoji“, ili druga Srbija „koja postoji, ali se ne vidi, i zato ne postoji“. (Reč je o parafraziranju omiljenog „ontološkog paradoksa o dve Srbije“, koji je, u rubrici „obrnuta ekonomija“ nastao u vreme SM-a. Kao da je juče bilo. I kao da se ništa nije promenilo.).

Nego da mi, kao nepriznata vladina agencija za besplatne savete i iskorenjivanje „obrnute ekonomije“, počnemo sa radom. Nova vlada da ima „mustru“. Stara da ispravi greške. Dakle, red je da naša kolumna u „novi početak“ krene sa „subvencijama za investitore“, koje su u kampanji bile nezaobilazna tema za sve liste i kandidate. Sa dva ekstrema. Kako nama i dolikuje. Od toga da ne treba da postoje, jer „šta će nam, ako moramo da im platimo da dođu“. Do toga da jedino vlada i premijer (sadašnji, naravno) jedini znaju „kome, kad i koliko“ treba dati, i da to mogu ali i ne moraju obelodaniti „raji“. Naša kolumna, koja je mnogo puta do sada diskutovala o ovoj temi, parafrazira svoj predlog. Novoj vladi kao „mustru“. Staroj da ispravi greške. Polazimo od osnovnih principa:

1. Mora postojati sistem, jednak za sve i poznat unapred (uređen zakonom i sa sredstvima planiranim u budžetu republike i lokalnih samouprava). 2. Ne postoje „strani“ i „domaći“, već samo „investitori“. 3. Nema tajnih ugovora i „leks specijalisa“. Sve je javno i dostupno. Kakvi su, takvi su, naši su (tako da nikako nije jasno što su mnogi ugovori „tajni“, ako se nešto ne krije). 4. Za investicije su zaduženi svi – resorna ministarstva, lokalne samouprave, privredne komore, ambasade i predstavništva i za sve su isti uslovi. 5. Ako se za neku stvarno kapitalnu i stratešku investiciju moraju dati „vanredne beneficije“, mora se doneti poseban zakon u redovnom parlamentarnom postupku. 6. Ako za nekoga treba „navijati“, onda su to „domaći“ investitori, jer ovde žive i profit troše. 7. Za „strane“ investitore treba da „navijamo“ samo ako donose najnovije skupe tehnologije, koje su za „naše“ nedostižne.

Sam model bi izgledao ovako. Za one od tri do 10 novozaposlenih bi se dobijalo po tri hiljada evra. Do dvadeset zaposlenih, one 24 hiljade za prvih osam zaposlenih i za svakog narednog od 11 do 20, još po 4 hiljade evra. Do dvadeset zaposlenih, one 24 hiljade za prvih 8 zaposlenih i za svakog narednog od 11 do 20, još po 4 hiljade evra. Do 50 zaposlenih, one 64 hiljade za prvih 20 zaposlenih i za svakog narednog od 21 do 50, još po šest hiljada evra. Do 100 zaposlenih, one 244 hiljade za prvih 50 zaposlenih i za svakog narednog od 51 do 100, još po 8 hiljade evra. Najzad, preko 100 zaposlenih, one 644 hiljade evra za prvih 100 zaposlenih, i još po 10 hiljada evra za svakog zaposlenog preko 100. Pravedno, kontinuirano i progresivno. Izbegava se zloupotreba, da na primer do 50 novozaposlenih bude jedna „tarifa“ a za 51 viša za sve(u našem modelu, viša tarifa se primenjuje samo za jednog novozaposlenog, a za 50 ostaje „stara“ tarifa). U subvencionisanju obavezno moraju učestvovati i lokalne samouprave, i to srazmerno nivou razvijenosti. Četvrta grupa (najnerazvijeniji) učestvuju sa 10 posto, treća sa 20, druga sa 30, prva sa 40 i Grad Beograd sa 60 posto.

Podrazumeva se da su predložene tarife i procenti participacije samo okvirni i eksperimentalni, dok bi se kroz parlamentarnu raspravu došlo do „održivog“ rešenja. Takođe se podrazumeva da svaki investitor mora dati adekvatna sredstva obezbeđenja u slučaju da ne ispuni ono za što je dobio pare. Da toliko i toliko godina, u stalnom radnom odnosu i sa redovnim platama i porezima i doprinosima, ima toliko i toliko novozaposlenih.

*Autor je ekonomski analitičar