Kome snaga leži u zakonu

Jednom da se i Ljuba i Bane skrase sa naslovnih strana. Potisnuli Caneta, Miška, Bebu i Šarića. Zbrisali i „domaće“južno voće – Papaju, Manga i Bananu. Oni hiljade, podanici ni po „stotku“. Evra. Kako da se onda oni bore za „radnička prava“. Samo oni koji znaju kako žive i rade pravi radnici, znaju kakav treba zakon. Poput novog ministra. On je stvarno argatovao, bre. Na TV radovima saniranja poplava. Čim je spojio teoriju sa praksom, pojavio se „spasonosni“ zakon. Koji „stimuliše“ novo zapošljavanje i dobre radnike. Ostaće nejasno što se onda bune Ljuba i Bane. A pogotovo što ih se plaše. Kad su se „otuđili“ od radnika i napadaju „radnički“ zakon. Potrošiše tolike naslovne strane uludo.

Šalu na stranu, nije i neće nijedan zakon (poput onog Mlađinog) preko noći promeniti stvarnost. Nemamo mi million nezaposlenih zbog lošeg zakona. Niti ćemo ih zaposliti zbog dobrog. Neka ga napišu nemački investitori, ili Američka privredna komora. Ljudi će se zaposliti i imati veće plate, ako krenu privreda i industrija. A smanje nameti (porezi i doprinosi), kamate i birokratija. Mnogo više ljudi će zaposliti jedan procenat manjih nameta, pogotovo jedan procenat manjih kamata, nego bilo kakve izmene „radničkog“ zakona.

Tako da je čitava atmosfera oko ovog zakona parada nemoći i zamene teza. I jedne i druge strane. Istina je da će se ovim zakonom lakše otpuštati zaposleni i da je rigidniji u tržišnom smislu. Ali je još veća istina da će sudbinu sadašnjih i budućih radnika određivati rast (ili ne daj Bože pad) BDP-a, opstanak ili bankrot sadašnjih firmi i priliv investicija. Ako već jednom, poput naše rubrike pre godinu i po dana, zvanično proglasimo VANREDNO STANJE naše privrede, i počnemo lečenje, „zelenu granu“ ćemo nekada možda dohvatiti. Samo zakonom nikada.

Kad smo već kod zakona, da ipak pomenemo jedno „glupo“ rešenje. Uzmimo kao primer dva doktora za po 30 godina radnog staža u državnom Kliničkom centru Srbije (KCS), koji rade na istom radnom mestu. Jedan ekstra dobar o koga se svi otimaju ima u KCS pet godina radnog staža, a drugi koga niko neće ima trideset. Ali će ovaj „loši“ po osnovu minulog rada (koji se priznaje samo kod istog poslodavca) imati najmanje 10 posto veću platu. Ako se u privatnim preduzećima ovaj paradoks može „lečiti“ različitom osnovnom zaradom, u javnom sektoru ne može. Jedino što može je da „dobar“ ode. Da ne trpi vidljivu nepravdu. Kao što će otići i ostali dobri ekonomisti, pravnici i drugi. Ostaće oni koji ne mogu nigde, a posledično imaju dosta staža. Prosto rečeno, da minulog rada uopšte nema, bilo bi u redu. Ovakvo rešenje će u javnom sektoru doneti samo dodatne komplikacije.

Dakle, ajmo da govorimo ko ljudi. Ni po babu ni po stričevima. Mogu li nekada cifre biti jače od partija i belo-crnih zaključaka. Vlastima je i crno belo, opoziciji obratno. Na primer, baš ovih dana vlast kaže da su penzije od decembra do decembra Leta Sedmog do Dvanaestog povećane 72 posto. Opozicija da su nedovoljne za život. Obe tvrdnje su tačne, kad se „istrgnu iz konteksta“ (kako to svakidašnje zvuči).

Istina, negde sakrivena između belo-crnih tvrdnji, otprilike glasi: Penzije jesu nominalno povećane za 72 posto, ali su u istom razdoblju cene na malo zvanično kumulativno porasle za 73,7 posto, pa su penzije realno pale za 1 posto. Penzije jesu male i nedovoljne velikoj većini. Velike i prevelike su u masi, jer penzionera ima 1,7 miliona, a onih koji stvaraju BDP (bruto domaći proizvod) duplo manje. Pa je i laiku jasno da je ovaj sistem neodrživ. I da će biti neodrživ i ako se penzije smanje 10 ili 20 posto. Samo što će, ako se smanje linearno, biti još neodrživije za većinu onih ispodprosečnih. Moraju se smisliti sistemska i dugoročna rešenja.

Drugim rečima, mnogo smo „bolesni“ da bi nas izlečile „naslovne strane“. I bilo kakvi zakoni. Osim svakodnevnog i dugotrajnog lečenja.