Laza Cvetković Paču

Ukupna primanja (prihodi) budžeta su 2008. godine iznosili 652,3 milijarde, da bi u nedavno usvojenom Budžetu za 2014. dostigli 929,9 milijardi, što daje kumulativni nominalni rast od 42,5 posto, ili prosečno po sedam posto godišnje. Sa sve povećanjem stopa PDV-a i poreza na dobit i neispunjavanjem višegodišnjih obećanja o „hitnom i neodložnom“ smanjenju poreza i doprinosa na zarade(by the way, mi koji pratimo i pišemo, dobro se sećamo jedne od zakletvi „mlađanog“ petooktobarca – porezi i doprinosi će se ubrzo sa 70 smanjiti na 40 posto na neto zarade).

Istovremeno ukupni izdaci su sa 632 izašli na 1.043,2 milijarde dinara, što je kumulativno povećanje od 65 posto, ili 10,8 posto prosečno godišnje, što je ogroman raskorak u odnosu na rast prihoda. Prosečan rast rashoda u odnosu na prihode je veći 54 posto za ovih 6 godina. To je uslovilo da je budžetski deficit sa 50,8 milijardi u 2008. godini, preko 178,3 u Rebalansu za 2013.(ako i tako bude), došao do 182,6 za 2014. godinu, što daje rast od „fantastičnih“ 359,4 posto ili 60 posto godišnje. Svake godine po 60 posto – 50,8 (2008); 90,5; 100,2; 132,5; 192 (rekord 2012); 178,3 i 182,6 milijardi u planu Budžeta za 2014..

U strukturi prihoda, svi glavni „hramlju“. Ukupni poreski prihodi koji u budžetskim prihodima učestvuju od 85 do 90 posto, su za posmatranih šest godina porasli za 37,7 posto (manje od ukupnih prihoda), porez na dohodak

građana kao „porez na bogate“ je čak nominalno pao za 36 posto, PDV je porastao za 42,5 (kao i ukupni prihodi), akcize (93 posto su akcize na naftu I duvan) su porasle za 126 posto i kako-tako „spašavaju“ prihode, porez na dobit preduzeća i carine su nominalno duplo manje. Sve jasno i neizbežno. Privreda i građani su sve siromašniji, a time i poreski prihodi.

Kao što je sve jasno i na strani rashoda. Oni su takvi kakvi su, i biće takvi dok se jednom ne desi „kopernikanski“ obrt – ili da „krenu“ investicije i privreda, ili da državu i njene rashode neko svede u okvire finansijskih sposobnosti poreskih obveznika. A to ni ovaj ministar nije uradio. Niti će. Jer da je moglo, drugi bi to već uradili. Sve pozicije su tu – plate i materijalni rashodi zaposlenih, subvencije privredi, transferi PIO fondu, socijalna zaštita. Naravno i skoro deset puta uvećane kamate, kao odraz duplo većeg javnog duga države.

Eto šta kažu ove nepokolebljive i nesalomive cifre. U pričama svih sadašnjih u odnosu na sve prethodne je sve „revolucionarno“ i reformsko, u ciframa isto ili slično, a najčešće gore. Već i (srpski) vrapci znaju da samo „gole“ cifre važe i ostaju. I da one proizvode ovu pravu beznadežno siromašnu svakodnevicu. Svi znaju osim nas samih. I dalje više volimo „igre“ od „hleba“, virtuelnu od prave Srbije, korpu „senzacionalističkih“ naslovnih strana od potrošačka korpe. Da li je onda čudno što u našem ekonomskom modelu raste debalans između proizvodnje i potrošnje, privrede i države, zaposlenih i nezaposlenih.

Dakle, ne vrede priče o „reformama“. Koje bi bile značajno veće da nije bilo „Mirkovog budžeta i ekonomskog modela“. A kad se razgrnu cifre, bili bi presrećni kad bi „stigli“ Mirka. Umesto da putujemo dalje i dublje kroz „obrnutu ekonomiju“ sa izvesnim grčkim scenarijem. Jer se mala država ubrzano zadužuje da finansira mnoge deficite, pošto novih para nema. Bez njih (novih investicija, prodaje nekog državnog sistema za „velike“ pare ili dobijanje „jeftinih“ para na 10 do 20 godina za refinansiranje postojećih skupih kredita i pokretanje investicionog ciklusa i privrede), nema ni diskontinuiteta i „revolucije“. Nego će „obrnuta ekonomija“ ovde opstati i trajati.

A naš „Laza nacionale“ će opravdati nade i očekivanja ako za početak dostigne Mirka. Naravno, bilo bi najbolje da dostigne svoga imenjaka Pačua. Ali bi tada morao da pobedi „Politiku i Partokratiju“: Mirko to nije uspeo. Liči li da će Laza uspeti?

Autor je ekonomski analitičar