Ljermontova i šiljate kocke

Najvažnije je da se ponižavanje i izrugivanje naroda na relaciji Slavija – Terazije i obratno, smanjilo. Minu godina dana mučenja. Dok se popločavao Trg Republike. Trolejbusi stanu na Slaviji. Pa čekaj retke autobuse. Po kiši, snegu i tropskim vrućinama. Konačno, prohodale trole prema centru. Idu normalno do novog Trga. Dok ne stignu do šiljatih kamenih kocki. Za saplitanje pešaka. Tumbanje trolejbusa. Biciklisti i motoristi siđu pa svoje „vozilo“ guraju pored sebe. Kao da si sa koridora, sišao na seoski put.

Kad ono, u subotu uveče, pored Narodnog pozorišta, radnici menjaju šiljate kocke. Naredio PZG (Prvi Zamenik Gradonačelnika). Isti onaj što je naredio da se postave. Ima šta da se vidi. Ravne površine kocki, do sada zatrpane dole, sad idu gore. Na površinu. Na radost svih učesnika u saobraćaju.

Oni nesrećni šiljci, što su bili gore, sad idu u zemlju. Što nije tako odmah urađeno, pitanje je za 34 miliona dinara. Koliko kažu da koštaju dodatni radovi na „prevrtanju“ kamenih kocki. Na subotnjem protestu se još javno čulo da je od 10 utrošenih miliona evra, 5,8 miliona negde isparilo. Samo da nije na ono daleko bogato ostrvo IMT(Ima li Mene Tu).

Đaci i studenti pošli u škole i fakultete. Svi nezadovoljni. Roditelji cenama knjiga, lektira, boravka, školarinama i ispitnim rokovima. Učitelji i nastavnici mizernim platama. Koje demorališu i eliminišu inicijativu i entuzijazam. Samo da se otalja. Pa na neku tezgu. Privatne časove, škole, boravke i dečje vrtiće. Ko doktori. Nema u domu zdravlja, ali dođite kod nas po podne. Sve što nema u državnoj školi, ima kod nas. Samo dođite. Sa sve evrima. Dinare primamo samo po nuždi.

Na fakultetima ostalo još dve i po hiljade mesta. Odobren dodatni upisni rok. Nikako da se fakulteti „dosete“ da nas je sve manje. Pre pet-šest godina sedam i po, sada manje od sedam miliona. Demografska depresija. Kao u velikom svetskom ratu. Kod Pašića i Stepe. (Neki) profesori se obrukali. Ćute pred očitim plagijatima. Ogorčeni studenti zauzeli Rektorat. Sad se pokažite profesori. Jeste li za svoje studente, ili lažne doktore i mastere.

Javni izvršitelji nastavljaju teror. Gaze. Bogate pomalo i ponekad. Siromašne bez pardona. Od administrativne zabrane na polovinu ionako malih plata, do plenidbe televizora, polovnih auta i stanova. Za ilustraciju, evo matematike iz jednog konkretnog slučaja. Glavni dug od pre četiri godine za 12 nepropisnih parkiranja, 26 hiljada dinara. Plus pripadajuća zatezna kamata do isplate. Troškovi postupka oko 5 hiljada dinara. Troškovi izvršitelja za 2 podneska i 4 dostave 6 hiljada i 200 dinara. Nagrada za uspešno sprovođenje postupka 4 hiljade. Pa sami računajte. Pljačka na kub. Kao u onoj narodnoj pesmi o Marku Kraljeviću. Pola pije pola Šarcu daje. Izvršitelji kao Markov konj Šarac. Pola, pola.

Samo su banke gore. Već smo mnogo puta pominjali naš savremeni paradoks. Što manje kamate, to veći profiti. Sve više banaka na finansijskoj sceni. Evo konkretnih primera porazne matematike. Od pre neki dan. Jedna domaća, a „svetska“ banka, na svaku uplatnicu uzima po 90 dinara. Državi za taksu 226, banci za proviziju 90 dinara. U velikoj svetskoj a „našoj“ banci, na taksu od 400, banka uzima 100 dinara. Eto para i profita. Kao da su se ugledali na javne izvršitelje. Ili obratno. Sve je moguće i dozvoljeno u „obrnutoj ekonomiji“.

Na kraju loših, izdvajamo svetle primere. Iz lične prakse. Vaš autor izgubio ličnu kartu u utorak prethodne nedelje. Prijavio nestanak u LJermontovoj. LJubazna službenica dočekuje kao da sam došao na slavu. Pristojno, ljubazno, sa diskretnim osmehom. Za četvrt sata, popunjeni obrasci, izjave, slikanje. Sutradan, posle 24 sata, gotova nova lična karta. Zato, ako neko bitan, iz ministarstva unutrašnjih dela, slučajno pročita ove redove, neka nagradi ljubaznu službenicu, na predlog zadovoljne stranke.

Drugi svetli primer su medicinske sestre i braća. Plate male. Životne brige velike. Pacijenti bolesni i nervozni. Zdravih je sve manje. Sestre ćute i rade. Još se osmehuju i hrabre. Dok jednom ne izgube strpljenje i nadu. Kratki kurs nemačkog, pa u pečalbu. Za isto znanje, trud i ljubaznost, nekoliko puta veća plata. Kad se vrate, da deci, bez bojazni od dozvoljenih minusa i izvršitelja, kupe patike po želji. Dok i njih ne odvedu.

Dragan Vujadinović, ekonomski analitičar