Manje struje, više para

Tek će sad dežurna sumnjala i skeptici da seire. Čak i Bog pomaže strujnoj, gasnoj i ostalim energetskim mafijama i uvoznim tajkunima. O kojima godinama bruji „srpska čaršija“. Rusi „skidaju kajmak“ na nafti i gasu. Više puta smo pisali o bagatelnoj ceni  NISA, još bagatelnijoj rudnoj renti od tri odsto, dramatičnom rastu domaće proizvodnje i  „crnim derivatima“.  Srbijagas kao najveći domaći gubitaš i budući „Južni  tok“ takođe su apsolvirani.  Dok  mnogi tvrde da su tek struja, EPS i domaći tajkuni uvoznici prava poslastica. U smislu da  se srpsko strujno kolo, bez obzira na neprekidne zakletve u obnovljive izvore energije, zaustavilo, cementiralo  i da odoleva vremenu.

            Nekoliko poslednjih  godina baš svi pričaju o mini hidro centralama (ima više stotina registrovanih potencijalnih lokacija), vetroparkovima, elektranama i kolektorima na sunce, elektranama na bio masu koja se spaljuje i truli. Ne samo da se piše i priča, nego se i slika. Kako investitori dolaze, nešto potpisuju i ljube se. Samo ničega ili skoro ničega nema na „terenu“. Priča mi „jedan čovek“ koji se u ovo razume. Kad bi postojeće naše „loše šume“ samo redovno održavali (čistili) proizveli bi od ove bio mase 60 miliona evra struje godišnje. A kad bi izvršili plansku revitalizaciju šumskog fonda (loše šume kojih je 70 posto, postepeno zamenili dobrim), za četiri godine bi nam  ostajalo najmanje 400 miliona godišnje. Taman toliko koliko ove godine moramo uvesti skupe struje.

Ima mnogih koji na primer tvrde da se EPS (pominje se i Srbijagas) namerno ne privatizuje. Pošto je već odavno, prilično privatizovan. Kroz „posao“, iliti „javno-privatno“ partnerstvo direktora insajdera i uvoznika struje. Pa bi prava privatizacija sve pokvarila. Obrnula bi naš naslov. Bilo bi – više struje, više para. Kako Bog dolikuje. Ovako kad svake godine EPS za uvoznu struju plati silne milione, prilično je verovatno da neki „sitniš“ završi u džepovima menadžmenta. Posebno u kontekstu naše prethodne priče. Samo da ne budemo naivni. Još je pre više godina onom čuvenom direktoru u EPS-u nađeno tridesetak stanova. Neke mu oduzeli, neke povratio. One što je „zaradio“ od plate. Moramo, radi objektivnosti da kažemo i da smo čuli da je ovaj što je „voleo stanove“ držao unutrašnju organizaciju prvoklasno. Najgore je kad nesposobni napune džepove. Ili „zavole“ stanove. Kažu da je slično i kod nafte. Samo su tamo, umesto strujnih tajkuna, braća Rusi. Nije im dovoljno već narečeno, nego navodno opstruišu i  one naše „uljne škriljce“kod Aleksinca. Stručnjaci kažu da bi sa investicijom od jedne milijarde, za tri-četiri godine supstituisali milion tona nafte, ili polovinu domaće potrošnje. Prosto ležimo na parama, a neko neće ili ne sme da ih aktivira i pretvori u skupu energiji(naftu).

Epilog je „opasan“. Mi imamo strašnu „energetsku“ šansu. Da proizvodimo naftu i struju ne samo za sebe, već i za izvoz. I izlečimo sve bolesti (deficite). Samo nikako da krenemo. Neko ne da. Tajkuni, Rusi ili mi sami. Ili svi kombinovano. Pomalo ćemo se raspitivati. Ko to najviše ne da. Pa ćemo u našoj rubrici to što saznamo obelodanjivati. Vi koji nešto znate, javite se. Da energetske tajne osvetlimo. Eto na primer, mi smo odavno naš jaki („ničim izazvan“) dinar proglasili jednim od dve (uz astronomske kamate banaka )glavne ekonomske „ubice“ privrede, industrije, energetike i izvoza. Onaj već gore pomenuti, dobro informisani čovek, ustvrdi, potvrđuju i prethodnu tezu, da je Narodna banka potrošila 1, 2 milijarde evra  prevashodno za odbranu kursa dinara zbog uvoza energenata. Malobrojni da dobiju, a svi izgube. (Pa i da nije namerno, tako empirijski ispada). Ništa dalje. Osim da smo za ovoliko para mogli da završimo investiciju uljnih škriljaca.