MERE, ERE, RE, EEE…

Koliko naša kratka pamet doseže, uvek su bile „mere“. Što znači da smo uvek bili u krizi. Ili je uvek bila „politika“. Pa novi, kao glavnu meru, donose „mere“ protiv propadanja nasleđenog od starih. I tako u krug. Novi uvek donose „mere“ da leče sistem i ekonomiju od prethodnih. Makar „mere“ bile u dlaku iste kao prethodnih prema prethodnim (možda baš sadašnjih). Ili oboje – kriza i politika. Što je najbliže realnosti. To su naše jedine izvesnosti. Uvek je politika (partokratija) dominirala nad ekonomijom, koja je uvek bila u krizi. Uvek bilo, i biće.

Kad ni Peti oktobar, nošen enormnom energijom, entuzijazmom i očekivanjima, nije našao prave „mere“, mi hroničari (koji gledamo i zapisujemo) već smo izgubili nadu. Da ćemo dočekati prave „mere“. Tako da sam (smo), i pored velikih očekivanja i obećanja „glavnog“ i uvoznih ministara i savetnika, realni skeptik. I do sada su mnogi „glavni“ obećavali. Bilo je pravih mera, ali sama činjenica da smo i dalje u sistemu „obrnute ekonomije“, dokazuje da mere nisu realizovane.

Ove sadašnje nećemo ni komentarisati. Možda su „prave“, ali ih nema tamo gde su najpotrebnije. U privredi koja je u vanrednom stanju (setite se, mi smo vanredno stanje u našoj privredi, „zvanično“ proglasili početkom četvrtog kvartala Leta Dvanaestog, u ovoj kolumni). Domaći i uvozni lekari su prepisali recept za državne rashode i smanjenje deficita, a privredu (a to znači i rast BDP-a) zaboravili (osim što su je setili kroz povećanje niže stope PDV-a sa osam na 10 odsto i prebacivanjem nekih proizvoda iz niže u osnovnu stopu PDV-a od 20 odsto).

U ovoj kolumni smo pisali o mnogim merama za pružanje „hitne pomoći“ i ozbiljno lečenje teško obolele privrede. Danas pominjemo samo dva „zaboravljena“ problema. Koja jesu teška, jer se već dve decenije zaobilaze i zaboravljaju, ali ako hoćemo prave „mere“, onda su oni nezaobilazni.

Prvo je siva ekonomija, sa bezbroj svojih modaliteta. Kao višeglava hidra. Plate koštaju 65 odsto više nego što se isplaćuje zaposlenima. Višedecenijska priča (mera) se okreće kao stara ploča – smanjiti stope, a uvesti „crno“ u „belo“ zapošljavanje zaprećenim drakonskim kaznama (novčanim i zatvorskim). Što jednom ne probamo, pa šta bude. Zato što znamo da neće uspeti. Nije dovoljno da državni vrh zaista želi, svi dobro znamo da je sistem praćenja, kontrole i odmazde (izricanje kazni) selektivan (partijski) i koruptivan (po širini i po dubini). Već odavno poreske i ostale policije i inspekcije, isključivo kontrolišu i „treniraju strogoću“ na onima koji rade legalno. Pa traže i nalaze (nažalost) „dlaku u jajetu“. Oni koji rade divlje, ili su partijski zaštićeni, nisu u njihovom delokrugu. Pa se stalno ponavlja teatar apsurda. Dva građevinca, usred prestonice, rade jedan do drugog, zgradu slične veličine. Jedan sve na belo, drugi sve na crno. Inspekcije obilaze samo belog. Crni nije njihov. Nedavno, jednom malom preduzetniku (koji se i inače „bore sa dušom“) više dana blokiran račun, zbog kazne sa milion dinara, jer nije imao invalidno lice. Drugi i sa više stotina zaposlenih nisu kažnjeni. Tržište „dampinguju“ sa svih strana. Kao (domaći) Kinezi. Građevinci, pekari, metalci – čim vidiš cenu, odmah znaš da li je beo ili crn. Izvinjavam se – jedino ne znaju oni koji bi prvi morali znati. Ne znaju ni za one koji prodaju ili premeste imovinu na nove firme, a matičnu firmu sa sve poveriocima puste u stečaj. Kakav moral i poverioci, uzmi sve što ti država dozvoljava. Kao što dozvoljava da već godinama cveta sindrom „gazda milioner, firma prosjak“, gde skupoceni džipovi i minimalci defiluju ruku pod ruku.

Autor je ekonomski analitičar