Ministri, progovorite

 To je to. Nije šija nego vrat. Svaka poistovećivanje prethodne dve slične teze nemaju direktne veze sa našim aktuelnim trenutkom. Jedna je o Rusiji, druga je nastala u vremenu o Slobodana Miloševića. Ruku na srce, ipak ima sličnosti. Koliko god premijer „protestovao“ protiv neargumentovanih napada na svoje „ime i delo“ i protiv „bivših“ koji su za sve krivi, ovolika „količina“ premijera u elektronskim i štampanim medijima neodoljivo podseća na „kult ličnosti“. Makar u pokušaju. Nikako nije dobro, za državu i građane, da „jedan“ (bilo koji) sve zna i sve može. O „javnim finansijama i zdravim jabukama“ priča premijer, a ne doktor finansija. O kriminalu takođe, iako ima resornog doktora. O poljoprivredi da ne govorimo. Većina misli da je premijer istovremeno i ministar za selo, spoljnu politiku, medije i informisanje… i naravno za sport, sa sve Zvezdom i Partizanom.

 Otišlo do granica neukusa i najprizemnije patetike. Jedan ministar na zahtev da lično glasa o važnom pitanju ovako se izjašnjava: „ja unapred glasam kako će glasati premijer“. Jedan drugi javno u Parlamentu kaže da se premijeru divi „fizički i mentalno“ jer 14 sati neprekidno sedi bez odlaska u toalet, i skrušeno priznaje da je on morao da „ide dva-tri puta“. Šta ovi manji po „lokalu“ govore, verovatno bi bilo teško opisati. Sve po scenariju „glancanja opanaka za Gazimestan“ na neki davni Vidovdan. Posle koga su došle „godine koje su pojeli skakavci“. Zato na drugoj strani resorni ministri ne rade svoj redovni posao. Ne smeju dok ne pitaju. A pošto svi pitaju, teško je stići na red. Pa se kasni na sve strane. Sa drastično negativnim posledicama. Više od dve godine poljoprivreda kasni sa korišćenjem IPARD fondova za selo. Niko ne zna zašto. Verovatno „resorna“ ministarka nije stigla na red da pita. Evo, sad novine pišu da nam je propalo (ili privremeno obustavljeno što bi bilo dobro) 20 miliona evra iz 2013. iz IPA fondova, jer u vladinoj kancelariji za reviziju i IPA jedinicama u ministarstvima nema ljudi. Otišli u privatne firme, jer je ionako mala plata još  smanjena, a ministar, ekspert za finansije ne sme da prekrši pravilo „dok ne pita“. Pripremljena i na vladi usvojena strategija razvoja rudarstva „čeka u redu“ dve i po godine. Svi su u velikom strahu i niko za ništa nije nadležan. Stranke i potencijalni investitori „lete“ od šaltera do šaltera. Najgore je oko pravosuđa i poreza. Jer su tu posledice najteže. Posebno kad nevini stradaju. Ne vredi nikome ništa da dokazujete. Mora da stigne „hatišerif sa vrha“. Ko zna od koga. Jer mnogi tvrde da to premijer i ne radi, već neki nevidljivi (običnim ljudima) kabinet i „bie“ i cie“.

 Sa druge strane, slično kao u Rusiji, kako se razvija i razmnožava „kult ličnosti“, raste i popularnost lidera. U delu populacije, koja je „tipovana“. Većina, koja je uverena da bi bez lidera, i ono malo što imaju, propalo i urušilo se. Druga grupa dokazuje da se svaki „kult ličnosti“ uvek završavao, svojom negacijom, pa će neminovno i naš. Što je i svojevrsna opomena premijeru da bude oprezan. Ne mora on sve znati, iako je Šešeljev učenik. Neka mu primer učitelja bude poučan. Zašto ne pusti i ostale da samostalno rade i odgovaraju za to. Da pričaju, svako iz svog resora, ono što on priča. Ne kao monolog, nego kroz dijalog. Sa onima koji misli da može drugačije i bolje. Za početak, bi i premijer mogao za „okrugli sto“. Neka se samo seti vremena kad je bio u opoziciji.