Mislite svojom glavom

Priča je ovakva. Jedna mala firma, poznatog osnivača (udruženja novinara), u postupku finansijske rehabilitacije je sa narečenom Poreskom upravom (PU) sklopila sporazum o reprogramu i mirovanju duga. Znate ono. Otpišu vam se kamate i dug za obaveze na zarade (u ovom slučaju se o njima radilo) reprogramira na više mesečnih rata. Tamo negde do kraja 2016. godine. Uslov je da redovno (mesec za mesec) izmirujete tekuće obaveze za zaposlene i dospele rate po programu o reprogramu. Na nesreću ovi „naši“ 30 oktobra Leta Četrnaestog, zakasnili sa uplatom od 98 hiljada. Umesto u petak, platili u ponedeljak. Gledajući strogo po zakonu, nisu ni morali da plate, jer su u momentu dospelosti rate, imali pretplatu na drugim poreskim računima, a po Zakonu o poreskom postupku se ova pretplata računa kao da je izmirena neka druga dospela obaveza. Istina, verovatno se trebalo uputiti pismo PU o ovim okolnostima. Međutim firma je smatrala, em da je imala pretplatu, em je prvi sledeći radni dan uplatila 98 hiljada dinara, em se niko nije „bunio“ iako po istom Zakonu, ako se neka rata ne uplati, posle tri dana firma se „skida“ za programa reprograma i sve vraća na „staro (kompletan glavni dug koji je mirovao i sve otpisane kamate). Kad posle nekoliko meseci, u proleće Leta Petnaestog, stiže opomena, oni u neverici, zovi ove dole(lokalne), oni kažu pitajte one gore, oni gore se čude i krste „glupostima“. Stigoše i do samog „vrha“. Kako idu više „gore“ svi se više čude. To su gluposti, sve će se srediti. Umesto „sređivanja“ stiže blokada računa. Umesto 1,8 miliona na mesečne rate do kraja Leta Šesnaestog, dođe „strašnih“ (za ovu malu firmu, koja to ne može da izdrži) preko 5 miliona, i do današnjeg dana već „ode u bunar“ preko 3 miliona. Ovi gore „teše“ – ne čupajte kose, samo polako, sve će se srediti, ovo je greška. Posle se promeni direktor, obećanja ostadoše. Ovi gore i dalje diktiraju kakve žalbe treba da se napišu i kome upute.

Na kraju svi digli ruke. Oni dole ne znaju ništa, ovi gore „ne smeju“ zbog onih dole. Čude se celoj „gluposti“ i jedni i drugi. Kad pričaš sa njima. Samo niko ništa ne sme da napiše, osim gluposti, kojima se i sami čude. I da preporuče „premijera“. Jedino on može pomoći. Pošto jedini sme. Samo on može „poraziti“ glupu primenu zakona. Direktor je napisao pismo na tu jedinu preostalu adresu. Nada se pozivu. Ako tekući račun izdrži. A premijer zaustavi i anulira glupost. Samo, da li će uopšte pozvati. Koliko drugih, daleko većih „gluposti“ čeka. Jedino da premijer radni rad sa 14 pomeri makar na 18 sati. Pa da se u ova dodatna 4 sata bavi isključivo glupostima i paradoksima svojih službenika.

Jedino moguće naravoučenije je. Ispred svakog sistemskog zakona, posebno onih koji regulišu prava i obaveze poreskih, finansijskih, narodnih i inih policija, tužilaštava i sudija treba da stoji sledeća obavezujuća preambula(samo da ne liči na onu o Kosovu):

– Svako ko neposredno primenjuje ovaj zakon mora misliti svojom glavom i služiti se zdravim razumom;

– Ukoliko neposredni izvršioci i niži nivoi ne primenjuju prethodni stav, viši nivoi odlučivanja ih moraju primeniti u drugom stepenu;

– Za neprimenjivanje prethodnih načela, izricaće se najoštrije kazne(pa se iste nabrajaju – od gubitka posla do krivičnih postupaka).

Samo se na prethodni, ili neki sličan način možemo spasiti postojećih pošasti i abnormalnih paradoksa „obrnute ekonomije“. Gazda milioner, firma prosjak. Na jednu ili više firmi dugovi i blokade, ostale samo „štancuju lovu“. Treniramo strogoću na formalnim i sitnim „greškama“ (poput današnje), karavani (ukradeni) prolaze. Po korupciji u globalu pri vrhu svetske rang-liste, u pojedinostima stigli do obeleženih 200 evra kod tamo nekog „sirotog“ doktora. Optužujemo i osuđujemo nevine političke protivnike, a nikako da donesemo zakon o stanju i poreklu imovine državnih i partijskih funkcionera kao jedinoj objektivnoj meri za zloupotrebu službenog položaja i trgovinu uticajem.

Sve dok se budemo „hvalili“ glupostima poput naše današnje, time devastirajući i ponižavajući one od kojih svi živimo, nema nam spasa. Osim da shvatimo i prihvatimo da smo svi mi, onako đuture, jedni obični „umišljeni siromasi“.