Monopolista

Daje drugima koliko hoće, uzima od drugih koliko mu treba. Kroz istoriju država, naroda i ekonomije, bilo je mnogo monopolista koji se se bogatili na račun drugih. Građana i preduzeća. One malo naprednije države su izmislili antimonopolske zakone i predvideli drakonske kazne za monopoliste. Najbolji lek, do sada izmišljen, je liberalizacija tržišta i konkurencija. Telekom na „telekom“, Jahu na Gugl, Instagram na Fejsbuk, uvoz na „domaće“, domaći na „strane“. Države donose zakone, biznismeni se udružuju i bore za što „monopolskiju“ poziciju. Na globalizovanom svetskom tržištu, tzv. „svetskom selu“. Velike multinacionalne korporacije, koje su premrežile čitav svet, pokazuju da su „monopolisti“ izmislili i uveli „globalizaciju“ kao svoj model za očuvanje monopola. Koji je kontrolisan, ali dovoljan da brže nego inače (u nacionalnim usitnjenim ekonomijama), stvara ekstraprofit i milijardere. Zato neki monopolisti velike multinacionalne kompanije zovu „vladarima iz senke“.

U nekim manje razvijenim državama, koje još boluju od tranzicionih bolesti i nikako da izađu iz prvobitne akumulacije kapitala, najveći monopolista je baš ona sila koja treba da se bori protiv monopola. Država i budžet. Srpska iskustva su u ovoj „lekciji“ dragocena. Država ušla u „zlatno doba“, građani i firme ostali u „bronzanom“. Država iz velikog deficita, ušla u suficit, Na naslovnim stranama i nacionalnim televizijama slavopojke. U čast „zlatnog doba“. Pa se postavlja pitanje „šta je to država, i ko je čini“. Postoji li država i budžet zbog građana i preduzeća, ili ovi potonji postoje zbog države. Odgovor je lak. U onim državama gde je osnovni cilj standard građana i što veće plate i penzije, ljudi su cilj. U onim drugim (ima ih, ima, nismo jedini), gde država ima a ljudi nemaju, građani su sredstvo a država cilj.

Sada su na redu cifre. Da objasne „slučaj“. U odnosu na Leto Dvanaesto(pre šest godina), plate su svega 2-3 posto realno veće, a penzije skoro 12 posto manje. Što je „moralo biti“ jer je u poslednjih 5 godina, BDP porastao kumulativno za svega 5,3 posto. Narodu nije imalo odakle. Ali je za državu imalo. Jer je istovremeno državni budžet iz trogodišnjeg uzastopnog deficita od po preko 200 milijardi dinara(2 milijarde evra), prešao u sadašnji suficit od 50 milijardi.

Kako. Lako. Država je poslovala kao monopolist. Povećala je stope PDV-a i dobiti, uvela nove i povećala stare akcize. Kao pravi monopolist, PDV je, kao najveći poreski prihod, redovno uzimala, a neredovno vraćala. Ukinula je poreski kredit na investicije. Narodu je smanjila plate i penzije. Čak je smanjila i transfere opštinama i gradovima, „onima dole“, gde se događa stvarni život. Epilog je poznat i vidljiv. Monopolista je ostvario ekstra profit u vidu suficita u budžetu. Na teret građana i preduzeća. Koji teško žive. Nema „matematike“i knjigovodstva koji mogu da izravnaju levu i desnu stranu. Na levoj prihodi porodice od 30 do 50 hiljada, na desnoj elementarni troškovi komunalija, hrane i odeće od 50 i kusur hiljada. Ako treba i za đake i studente, desna strana „poludi“. Bez slamarica, pozajmica i dozvoljenih minusa, „životna“ jednačina nema rešenja. Dok firme prinudno „beže“ u sivu ekonomiju, rizikujući odmazdu monopoliste.

Ako je država, umesto borbe protiv monopola, sama postala najveći monopolist, ima li koga zaduženog da se suprotstavi. Komisija za zaštitu konkurencije(Antimonopolska komisija), nije nadležna. Posmatra samo tržište roba i usluga. Ne kontroliše državu. I kako bi. Kad ih je država osnovala i daje plate. Ostaje PARLAMENT. (Pišemo namerno velikim slovima, jer se radi o najvećoj zakonodavnoj instituciji svake države). Koja mora, ako treba, da se bori i protiv svoje izvršne vlasti i državne administracije. Zakonima. Koji su obavezni za sve. Pa kad država pošalje neki „monopolski“ zakon, kojim previše uzima od svojih građana i preduzeća, da poslanici ne podignu ruke. Vrate zakon na „doradu“(uklanjanje monopolskih odredaba). Nezavisno iz koje su stranke. Valjda su pre svega „narodni“, pa tek onda stranački poslanici. Kao što i oni iz opozicije treba da glasaju za sve zakone koji su u korist „naroda“. Malo morgen. Naš Parlament nije i neće skoro ovako raditi i glasati. Naprotiv, svi iz vladajućih stranaka će „gromoglasno“ hvaliti i glasati za sve što vlada „pošalje“, pa makar da se radi i o smanjenju poslaničkih plata. Šta tek reći za veće stope i nove namete.

Tako da je jedini preostali „kontrolni“ mehanizam, sam predsednik. Koga svi slušaju. Pa da „naredi“ državi da sama sebe promeni. Samo, ako će država stvarno početi da vraća „dug“ građanima i preduzećima, beznačajno je najavljeno ukidanje doprinosa za nezaposlenost na teret poslodavca. Umesto 63, sada će poslodavci plaćati 62 dinara monopolisti(državi) na 100 dinara neto zarada koje će isplaćivati svojim zaposlenima. Dug mora da se vraća mnogo više i brže.

Autor je ekonomski analitičar