Monopolista (2)

Koja je zadužena za borbu protiv monopola. To radi zakonito(na osnovu svojih zakona, u svom Parlamentu), ali nepravedno. Državna kasa u suficitu, novčanici građana i tekući računi preduzeća u deficitu. Pa je pitanje, postoji li država zbog građana, ili obratno, bespredmetno. Monopolista je uvek u pravu. Istina, ministar finansija je „tu negde“, obećao da se „razmišlja“ o smanjenju nekih poreza i doprinosa, akciza i parafiskalnih nameta. Razmišljanje, ludom radovanje. Još ništa konkretno. Jedino je najavljeno ukidanje doprinosa za nezaposlene na teret poslodavca, koji će državni suficit smanjiti za 8 milijardi dinara, a poslodavcima „ostaviti“ 400 dinara mesečno po jednom zaposlenom. Pa će ukupni porezi i doprinosi na neto zarade(kao najveći teret preduzeća) sa 63 pasti na 63 posto. Jeste malo, ali počelo je, počelo. Reći će monopolista.

Ako ćemo da budemo realni i ozbiljni, jasno je da se monopolista neće brzo i lako odreći svog monopola. Tako da će se o „velikim očekivanjima“, poput većeg smanjenja poreza i doprinosa na zarade, smanjenja stopa poreza na dobit, PDV-a i akciza, samo glasno „razmišljati“. Pogotovo o onom najvećem zadatku. Sopstvenom razvlašćivanju i demonopolizaciji, i prenosu (dela) vlasti i para na regione i opštine i gradove.

Pa kad ne može „više“, mi predlažemo da se kratko „razmišlja“ i brzo učini „manje“. Što privredi mnogo više znači, nego što državu košta. Prvo da se smanji akciza na gorivo. Najviše za (preostale) seljake. Onomad, kad su na Gazeli, u protestima zbog „astronomskih“ cena goriva, igrala kola a vozila stajala, bilo je „razmišljanja“ o smanjenju akcize. Koja, zajedno sa PDV-om, u ceni evro dizela od 170 dinara(da budemo precizni – 169,90), učestvuje sa 54 posto. Ako su svima cene nafte, kao vodeće berzanske robe, iste, ispada da je naša „siromašna“ država najveći monopolista. Naš evro dizel košta 1,43 evra(isto kao u Albaniji), u Sloveniji i Crnoj Gori 1,3, u Rumuniji 1,21, Bosni i Hercegovini 1,18, Bugarskoj 1,16 evra. Ako ovako nastavimo, brzo ćemo stići i Italiju, koja „vodi“ sa trenutnom cenom od 1,5 evra po litru evrodizela. Dakle prvi predlog je – smanjite akcizu za najmanje 10 dinara. Lako ćete je povećati kad ce cene nafte smanje.

Drugi „mali“ predlog je – vratite poreski kredit na investicije, koji je ukinut 2014. godine. U Srbiji u kojoj je prosečna tehnološka starost mašina i opreme 27,5 godina, prema 15,5 godina u Evropskoj uniji. Em je pre nekoliko godina stopa poreza na dobit povećana za 50 posto(sa 10 na 15), em je ukinut poreski kredit na investicije. Tako je efektivna stopa poreza na dobit povećana 3 puta. Sve u vremenu kada investicije „tražimo lučem“, i nudimo(i dajemo) stranim investitorima stimulacije za novozaposlene u visini njihovog četvorogodišnjeg minimalca. Daj da „domaće“ makar stimulišemo da investiraju svojim parama.

Konačno, treći „mali“ predlog glasi: mogu li se konačno urediti sporna pitanja oko PDV-a. Da država striktno vrši povraćaj PDV-a u zakonskim rokovima, kao što obveznici moraju da isti plaćaju. Ako ne plate sledi zatezna kamata i „obilazak“ poreznika(sa poznatim posledicama), a kad država zakasni, nikom ništa. Ako se kasnilo sa povraćajem u (budžetskom) deficitu, što se kasni u suficitu. Istina, narečeni ministar finansija, je „obećao“ da kašnjenja više neće biti, i time priznao da ih ima, i da ih je bilo. Slično je i sa našim poznatim paradoksom „obrnute ekonomije“ – više 20, nego 120. Privrednik državi fakturiše za urađeni posao ili uslugu 120 dinara. Sto dinara za sebe, 20 dinara PDV-a za državu. Država kasni sa plaćanjem fakture od 120 dinara, a privrednik mora na vreme da plati toj istoj državi ili njenim javnim preduzećima 20 dinara PDV-a, na tu istu fakturu. Inače sledi ono što smo prethodno rekli. Em im država duguje šest puta više, em moraju iz „drugih“ para, da joj plate jednu šestinu. Više i veće 20 nego 120 dinara. Davno smo predlagali da se PDV-a iz faktura prema državi i javnim preduzećima, ne ulaze u poresku obavezu, dok se ne plate. Zajedno sa obračunom PDV-a, podnese se Poreskoj upravi spisak ovih faktura prema državi, pa ako sumnjaju, neka proveravaju. Kad država plati, i privrednik plaća pripadajući PDV. Kad već „razmišlja“, neka ministar razmisli i o ovim „malim“ stvarima oko PDV-a.

Na kraju, da bi „pojačali“ naše „male“ predloge, ponavljamo upozoravajuće cifre. Prihodi od akciza su sa 180(2012) povećani na 280 milijardi dinara u 2017. godini, ili za „neverovatnih“ 56 posto(deset puta više nego što je u istom periodu rastao BDP), a prihodi od PDV-a sa 367 na 479 milijardi dinara, ili za 31 posto. A penzije, plate, BDP, investicije…

Autor je ekonomski analitičar